Nedelja - dobar dan za hejtovanje

Zapravo, ne, ja stvarno nisam od tih ljudi koji preziru nedelju, cak nisam ni od onih koji preziru ponedeljak, ali poneka nedelja osvane kao podobna za hejtovanje, iz ovog ili onog razloga.

U ovom slucaju, kao razlog mozemo navesti mamurluk, recimo, i utvrditi kako ova nedelja zbilja jeste fantastican izvor hejta.

Inace, imam problem sa svojom bolesnom sebicnoscu i razmazenoscu (tj. nemam ga ja; imaju ga drugi…) i, u skladu sa tim, kada se ne osecam dobro – zelim da se ceo svet ne oseca dobro. S druge strane, kada sam fantasticno raspolozena – trckarala bih svetom i objasnjavala ljudima kako je danas divan dan i kako, eto, treba da se divno osecaju, i sve tome slicno.

Jucerasnji dan bio je jedan od tih carobnih. Uronjenoj u nedeljni mamurluk, tesko mi je o tome da pisem. Ali mi je jednostavno da se “ispucam” i sastavim listu stvari koje hejtujem ili bar onih za koje to trenutno osecam.

Mrzim, dakle, mamurluk nedeljom. Subotom ga uvek lakse prezivim jer znam da sebi mogu da poklonim jos jedan dan u kom cu se druziti sa vodkom i u kom ce dovoljno ljudi za to biti raspolozeno.

Mrzim i ljude koje koji zamisljaju da je piti vikendom adekvatnije od piti radnim danima.

Mrzim svoj iskidan san, trenutke polubudnosti, snove koje lovim dok lezim u krevetu, pokusaje (u trajanju od pola sata do sat) da se setim sta sam sanjala i zasto sam toliko luda kada sam takav besmisao usnila.

Mrzim male solje za kafu, a posebno mrzim slabu kafu. I jos posebnije mrzim da dolazim u kuce (u studentskim stanovima se to retko desava) u kojima, kada me ponude sa kafom, dobijem soljicu podobnu za taman jedan srk.

Mrzim kuvanje hrane za sebe samu. Ustvari, mrzim da kuvam. Za bilo koga. Za citav copor. Za divnog coveka. Za izgladnelu decu. Mrzim da kuvam.

Mrzim da perem serpe. Posebno tudje. I posebno one koje stoje previse dana upravo zbog toga sto me mrzi da ih perem pa onda, kada se to konacno desi, jos vise ih prezirem.

Mrzim plasljivo uzimanje telefona u ruke, recimo nedeljom, i bacanje pogleda na “sent items”. Mrzim i te bizarne Kul – Sam – I – Opustena poruke koje mogu da sastavim samo u odredjenim stanjima.

Mrzim ta jutra u kojima se budim razmisljajuci o Tom I Tom coveku, pa ubedjivanje sebe da na njega mislim samo zbog toga sto sam ga sanjala, a sna ne mogu da se setim, pa odlazenje do prokletog postanskog sanduceta, dok ni kafa jos nije prokuvala, da bih videla da li mi je pismo od Tog I Tog coveka konacno stiglo. Posebno mrzim kada to pismo ne nadjem tamo gde treba da se pojavi, najzad.

Mrzim da vidim zguzvan omot od cokolade onda kada mi se cokolada jede.

Mrzim da prva saljem poruke nekim ljudima koji su previse mali da bi bili previse normalni.

Mrzim ljude koji ne umeju da izgovore ono sto zele.

Mrzim glupave ljude.

Mrzim ljude iz kojih moram da izvlacim reci.

Mrzim ljude koji misle da sam beskrajno zabavna pa me gledaju onim tupavim Pricaj – Mi – Jos pogledom, jer me takvi ljudi uglavnom ne poznaju, a meni se ponekad stvarno kenja od toga da budem zabavna pred ljudima koje ne poznajem i koji mi, moguce, nisu nimalo zabavni.

Mrzim prazne poglede u GSP-u. Mrzim tu bolesnu, kompletnu prazninu u pogledu. Kako ti ljudi uopste zive?! Mrzim to Gledam – Te – I - Nemam – Nijednu – Misao – U – Glavi. Mrzim sto i tu glavu imaju samo zao sto je lepa, a posebno je mrzim ako cak i nije lepa.

Mrzim te ljude koji svojim upadljivim i preogromnim nesavrsenostima (koje cak ni ne umeju i ne zele da zataskaju) vredjaju moj i sveopsti estetski momenat.

Mrzim laznu moralnosti. Jer drugaciju nisam ni srela.

Mrzim te ovo – smes, ovo – ne smes price. Mrzim da nesto smem i da nesto ne smem.

Mrzim kada izgovorim previse psovki i na necijem licu zateknem onaj kao iznenadjeni pogled.

Mrzim i te ljude koji se sokiraju ni sa cim. Mrzim sto se uopste sokiraju.

Mrzim glupave, naivne zenice koje cekaju da im sve radosti sveta padanu sa neba, koje zamisljaju da treba da se ponasaju tako – tako, i koje ne zele da odstupe od necega sto su sebi (dakako besmisleno) zacrtale.

Mrzim uopste dobar deo zenske populacije.

Mrzim piskave zenske glasove i onaj odusevljeni krik koji samo sasvim zenska zena moze da ispusti kada sretne jos jednu takvu koja joj je (nuzno – kao) draga i koju, kao, dugo nije videla, i to…

Mrzim praznoglave muskarce koji glade svoje male faluse oko kojih mogu da vrte evenutalno kljuceve od svojih skupih automobila.

Mrzim formalnost.

Mrzim ljude koji ne mrze.

Mrzim obestrascenost.

Mrzim rec “svejedno”.

Mrzim ljude koji nemaju osecaj za ironiju i sarkazam.

Mrzim besporocne ljude. Njih posebno mrzim. Mrzim kada mi svojim besporocnim usnicama govore kako ne piju kafu, kako ne puse, kako ne konzumiraju alkohol, kako se ne jebu, kako ne gutaju, kako ne jedu masno, kako nisu ovisni o slatkom. Mrzim sto sve to sto ne vole cak ni ne mrze.

Mrzim, uopste, tu polovicnost. Ako si u necemu – u necemu si do kraja. Ako ‘oces da zivis – unesi malo proklete strasti u sve to. Hodaj tako da se vidi da ti se hoda, vristi tako da se vidi da ti se bas vristi, placi tako da se vidi da si bas sjeban. Mislim, mrzim to prokleto uzdrzavanje od svega, a jos vise tu nemogucnost da se stvarima do kraja da.

Mrzim polovicna osecanja, polovicne seksove, polovicne odgovore, i ravnodusnost posebno mrzim.

Mrzim svoje oscilacije u raspolozenju i svoju potrebu da uvek kazem ono sto mislim iako znam da to mnogo puta nije bas najbolja odluka.

Mrzim prazne kutije od cigareta svuda oko sebe i prepunu kantu za smece koju mi se ne da da ispraznim.

Mrzim sveps.

Mrzim kada (najcesce nedeljom) trebam da napisem tekst na odredjenu temu, koja je sva divna, radosna i sarena, a kada sam ja u sasvim drugacije mood-u. Mrzim i kada su stvari obrnute.

Mrzim sto sam se upravo setila da sam sanjala kako sam dobila eksterni hard disk i kako konacno imam mesta u kompu u kom ga nikada nemam i u kom ga nikada verovatno i necu imati.

Mrzim da cesljam kosu.

Mrzim crvene dane u mesecu. A posebno mrzim PMS i prokleta besmislena raspolozenja koja me tada kidaju i unistavaju na svakom od nivoa.

Mrzim racionalnost i to sto znam da mi je cesto potrebna.

Mrzim i iracionalnost i situacije u koje se zbog nje uvaljujem.

Mrzim liste za prijatelje na fejsbuku i onu jednu koju na svakih pet minuta ukljucujem i iskljucujem, ocekujuci ko zna kakvo cudo.

Mrzim sto napolju upravo nema dovoljno sunca i dovoljno stepeni da bih obukla stvari koje (konacno ova rec!) volim.

…

…

…

S druge strane, eto, ja stvarno volim da napisem sta mrzim. Volim i da kazem sta mrzim jer mi je onda lakse da to sto mrzim na neko vreme zaboravim.

I, uopste, ne mislim da je lose sto ovoliko stvari mrzim jer bi lista stvari koje volim bila bar duplo duza.

Previse se dajem stvarima, ljudima i dogadjajima i u skladu sa mrznjom prema pomenutoj “polovicnosti” – volim sto su stvari takve kakve jesu.

Ponekad me, doduse, zeludac vrlo boli zbog svih tih stvari koje mrzim (jos cesce zbog onih koje volim), ali, po nekim mojim iracionalnim proracunima, sve je to ono sto cini da dani budu bogati i bremeniti.

U nekom danu koji nece biti nedelja ovde ce postojati neki unos koji nece biti ove boje.

Danas sasvim volim ovaj sa svim stvarima koje mrzim.

-_-