ViolentlyHappy

Blog ViolentlyHappy premešten je na novu adresu

2011-12-06T08:59:00.001-08:00

Iz tehničkih razloga, blog je premešten na adresu -> http://happinesssss.wordpress.com/

A sada ga možete pratiti i putem facebook-a -> https://www.facebook.com/pages/ViolentlyHappy/143675249071096?sk=wall

Na novoj adresi, blog ViolentlyHappy, osim svog došnjeg tipa sadržaja, biva obogaćen nekim davnašnjim pisanjima, fotografijama, poteskim i proznim radovima itd.

Nadam se da se čitamo i na novoj adresi! :) :*

Anais Nin – perverzni anđeo

2011-11-08T07:26:00.000-08:00

“…A ja ću uvek biti devica – prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica.”

Anais Nin (Anaïs Nin) je francuska spisateljica, u širim krugovima poznatija kao erotska spisateljica i muza čoveka koji “želi da ostavi ožiljak na svetu” – Henrija Milera (Henry Miller). Opisujući ga u svom dnevniku rečima:“U pisanju je vatren, muževan, animalan, veličanstven! To je čovek pijan od života. Kao ja.”, Anais mu je ipak povremeno, u ljubomori i besu, govorila kako nije muškarac već “dete koje sisa grudi sve dok ne prokrvare”. No, ono što je obojilo njen život i ujedno činilo da gotovo celog života održava vezu sa ovim američkim piscem, bila je upravo njena stalna potreba za vatrom, životnim dijalogom, večitim pokretom, krvlju.

Bogatim dnevnicima koje je pisala i izdavala čitavog života, pomerala je granice – kako književnosti tako i feminizma, te je danas i feministkinje uzimaju kao svoju muzu, a obožavana je i u homoseksualnim krugovima.

Anais Nin je rođena u Francuskoj, 21. februara 1903. godine. Posle razvoda svojih roditelja ona se sa braćom i majkom seli iz Barselone u Njujork – u kom već uveliko vodi dnevnik – da bi sa šesnaest godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Po njenim rečima, prvi susrest sa erotskom književnošću imala je kada se preselila u Pariz, u iznajmljeni stan, gde je u ormarima našla prave gomile erotskih knjiga koje su je opčinile.

Godine 1923. udala se za bankara i umetnika – Hjua Parkera Gilera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo (Jan Hugo). U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, usput upoznajući i svog najpoznatijeg ljubavnika Henrija, sa kojim otpočinje ljubavnu aferu.

Iste godine kada je upoznala Henrija, upoznaje i njegovu ženu – Džun (June Miller).

“Džun je rođena pripovedačica. Neprestano priča protivrečne priče o svom životu. Najpre sam pokušavala da im pohvatam konce, a potom sam se prepustila njenom haosu. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”

Dovodeći u pitanje istinitost pojedinih zapisa iz njenih dnevnika, kritičari su skeptični povodom potencijalne seksualno–romantične veze koju je ova spisateljica imala sa Henrijevom ženom, no u svojim dnevnicima Anais joj se vrlo otvoreno divi, ne skrivajući želju za njom. Istovremeno, ona naširoko piše o strasnoj ljubavi sa Milerom i rascepu između bračnog života i želje za slobodom.

“Doista verujem da bih, da nisam pisac, stvaralac, eksperimentator, mogla biti vrlo verna supruga. O vernosti imam visoko mišljenje. Ali moj temperament pripada piscu, ne ženi. Oduzmite prenapregnutost, cvrčanje ideja, i dobićete ženu koja voli savršenstvo. A vernost je jedno od savršenstava. Savršenstvo je statično, a ja sam u punom zamahu. Verna supruga je samo jedna faza, jedan trenutak, jedan preobražaj, jedno stanje.

Mogla sam naći muža koji me ne bi voleo tako isključivo, ali to ne bi bio Hugo. A sve što je Hugo, sve od čega je Hugo sastavljen, ja volim.”

U trećem delu tajnog dnevnika “Vatra”, opisuje preseljenje u Njujork, ljubav sa Henrijem i strasnu vezu sa Frojdovim učenikom Rankom. Uporedo sa tom vezom, njeno interesovanje za psihoanalizu raste, ali uskoro napušta Ranka, zaključujući kako on čak i nije bio muškarac koji je telesno privlači. “Želim da budem svet za sebe… Osećam da mogu igrati sve uloge.” Vraća se u Pariz svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henriju, da bi u Parizu ponovo osetila neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Lek nalazi u Gonzolu Moru koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra ja podstičem vatru i u drugima.”

Njen drugi suprug, Rupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina dok je još bila u braku sa Hugom, bio je od nje mlađi šesnaest godina i posle smrti njenog prvog muža objavio je necenzurisane verzije dnevnika. Nakon njene smrti, 14. januara 1977. godine, ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.

Iako je bila gotovo nepoznata do šezdesetih godina dvadesetog veka, Anais je u svojim šezdesetim stekla popularnost. Objavljeno je trinaest tomova njenih dnevnika, dvanaest romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Pred kraj života, predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona feministkinja. Njeno snažno, žensko pismo, dovelo je do preokreta u književnosti u kojoj se ženski glas do tada drugačije čuo. Anais je odbijala da o strasti piše “muški”, te su, pre svega, stranice njenog dnevnika preplavljene eksplicitnim opisima seksa – no sa izraženom ženskom čulnošću i naglašenom željom za eksperimentisanjem, seksualnom slobodom i sl..

Priča o Anais Nin je priča o ženi koja žudi da se otkrije, oslobodi – seksualno, umetnički i emocionalno, a dnevnici koji su iza nje ostali nastavljaju da pričaju tu priču i godinama kasnije.

Scene iz filma "Henry and June" (1990) rađenog po dnevniku "Tajne sveske"

Iz dnevnika:

Nakit od gline :)

2011-10-30T06:39:00.000-07:00

Minđuše, prstenje, privesci, privesci za mobilni, magneti... :)
Za sva pitanja/porudžbine - mail je - dixababy@yahoo.com

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

2011-10-20T08:33:00.000-07:00

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)
…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?

Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.

Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.

U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatiom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.

Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.

Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantasticno crpeli.
U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.
Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspiriušićim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.

Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.

Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.
O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačicePiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.
Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskokm figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženkom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnojLoti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.

Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.
Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.

Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?
Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?

Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred Pit, Vikorija i Dejvid Bekam, Ešton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.

Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.

Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.

Life's pleasures 4.

2011-10-19T02:57:00.000-07:00

Pečeno kestenje

Čitanje starih dnevnika

Fotografisanje

Luis Bunjuel

Snalaženje u svom stanu po mraku

Zvezda padalica

Gledanje starih fotografija

Plivanje

Crno vino

Andrej Tarkovski

Slabo osvetljene prostorije

Pesma koja vraća lepe uspomene

http://www.youtube.com/watch?v=f5B28w51ygQ

Kad ti nepoznati čovek udeli kompliment

Bernardo Bertoluči

Sinhroniciteti

Miris čiste posteljine

Putovanja

Lepo uređeni enterijeri

...i eksterijeri

...to be continued... :)

Life's pleasures

Life's pleasures 2.

Life's pleasures 3.

Life's pleasures 3.

2011-10-05T15:21:00.000-07:00

Cigareta u kadi

Miris sveže pokošene trave

Guilty pleasures – pesme

http://www.youtube.com/watch?v=LI007oGbMNM

Osećaj čistoće odmah nakon izlaska iz kade

'Leb

Miris čistog kupatila

Good movie lines

Kad jedeš prvo krajeve sendviča da bi sredinu sačuvao za kraj

Bjork

Kad čekaš u redu i shvatiš da si sledeći

Lakiranje noktiju

Lizanje ostataka hrane sa prstiju

Zagrljaji

Kad posmatraš psa ili mačku dok juri svoj rep

Dohvatanje stvari nogom

Gledanje u vatru

Zvuk potpetica u hodu

Snalaženje u svom stanu po mraku

Sveže oprane ruke, namazane kremom

Smejanje u snu

Skidanje grudnjaka nakon celodnevnog nošenja

Čist javni wc

Kad se probudiš pre nego što se alarm oglasi i shvatiš da možeš da spavaš još neko vrene

Maženje

Kad se osoba koju zoveš javi na telefon posle prvog zvona

Kad prepoznaš nečiji miris u prolazu

Mlevena plazma

Kad se smeješ toliko jako da počneš da plačeš

...to be continued... :)

Life's pleasures

Life's pleasures 2.

Life's pleasures 2.

2011-09-24T12:38:00.000-07:00

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video

Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU

Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu

Brzi download

Leonard Cohen

Mašta

Hladna strana jastuka

Dramatični filmski poljupci

http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif

Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)

Uspešno davanje smernica nekome u gradu

Sveže obrijane noge

Mirišljavi štapići

Zveckavi zvuk mindjusa

Miris ulice posle kiše

Kad piškiš nakon što si trpeo satima

Pas koji maše repom kada te vidi

Supa sa knedlama

Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali

Šljokice

Ljubazni konobari

Lignje

Šetnje noću

Duga

Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio

Prvi topao dan u godini

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor

Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo

Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru

Mame <3

to be continued... :)

Life' pleasures

Life's pleasures

2011-09-19T15:26:00.000-07:00

Jesenje boje

Zvuk saksofona

http://www.youtube.com/watch?v=aWRtHyUEUos

Kad naučiš nešto novo

Sunce koji se probija kroz spuštene roletne

Zaspati uz zvuk kiše

http://www.youtube.com/watch?v=1pSyYhRYeIM

Pistaći

Kada te “uhvati” kiša i briga te je što ćeš pokisnuti

Miris sveže opranog veša

Votka, što greje, u hladnom danu

Cigarete

Kad čuješ cvrkut ptica ujutro, pre nego što otvoriš oči

http://www.youtube.com/watch?v=rL4Z9d9oObY

Senke

Poljupci

Slanje/primanje pisama (i lepljenje markice na koverat)

Umetnost

Miris čistog posuđa

Seks

Osećaj nakon čitanja dobre knjige

Čokolada

Sistematično slaganje stvari

Kad mačka glasno prede dok je maziš

Cigareta posle seksa

Miris starih knjiga

Boje

Šuštanje lišća pod nogama

Miris ugašene šibice

JamesDean-ovski osmeh

http://www.youtube.com/watch?v=VOZCwLnIHfI

Obuvanje papuča vrućih od stajanja na suncu

Mamina kuhinja

Leptirići u stomaku

Razbijanje jajeta

Kada ti neko zapali cigaretu

Slušanje nove omiljene pesme, iznova i iznova

http://www.youtube.com/watch?v=8UVNT4wvIGY

Miris mora

Kafa

Kad opsesivno čitaš stvarno dobru knjigu i ne možeš da prestaneš

Otvaranje poklona

Tragovi cipela u snegu

Vozovi

Zurenje u mesec

Kad ne radiš apsolutno ništa

Ljubav

http://www.youtube.com/watch?v=Fw3mlMOoprI

Miris biblioteke

Adrenalin

Prvi sneg u godini

Lubenica

Nebo

Šećerna vuna (i ulepljenost pri jedenju iste)

Čitanje dnevnih novina uz kafu

Divna muzika koja čini da se fino ježiš

Neočekivano produženi dedlajnovi

Stari parovi koji se drže za ruke

Kad šetaš bos

...to be continued... :)

Par reci o sreci

2011-08-23T18:50:00.000-07:00

Jesen je.

N. i B. sede negde, u nekom parku, i nesto kao pricaju.

N.: Brate, smorio sam se. Strasno koliko mi je dosadno.

B.: Pa jebote, zvucis kao klinac. Sta bi ti da mi sad kao radimo?

N.: Ne znam. ‘Ajde mi pricaj nesto pametno.

B.: Matori, na sta ti ja ovde licim?

N. uzdahne, zapali cigaretu i gleda oko sebe nekoliko trenutaka, kao zamisljen, ili vec nesto tako.

N.: Evo ja cu.

B.: ‘Ajde.

N. se kao ozbiljno nakaslje

N.: Bas sam razmisljao juce nesto…

B.: Nisi valjda?!

N.: A jebi se! Pazi: Znas onaj trenutak kada ti se cini da stvarno imas sve?

B.: Kako – sve, jebiga? Sta je – sve?

N.: Pa ne znam. Sve.

B.: Svasta moze biti - sve.

N.: Pa, posao, recimo. Neku ribu, dobru, ono, bas te radi na emocije i strast i na sve. I oko sebe imas neke ljude koje stvarno volis i to. I dovoljno novaca za nesto… za sta god (ako ne trazis mnogo).I kao, neka govna sa samim sobom koje si prilicno sredio, i ovo i ono. I, eto, recimo, i ono cime se bavis – kao cveta u tebi, oko tebe… Tako nekako, eto.

B.: Ne znam, jebiga. Meni to zvuci prilicno haoticno i kretenski dalje.

N.: Pa sranje, brate. Nije haoticno. Ne znam kako da ti objasnim...

B.: Probaj.

N.: Zamisli, eto, nekog lika kako sedi… ne znam… na nekoj klupi, oko ponoci, dok jesen je, a toplo je.

B.: A sto sedi na klupi?

N.: Nemam pojma, jebiga! Sacekaj da kazem.

B.: ‘Ajde.

N.: I sedi tako i sa njim sedi jedna riba.

B.: Koja riba?

N.: Neka s kojom je u vezi, mater mu jebem!

B.: Tako reci, matori!

N.: I taj lik je zagrli. Ili vec tako neko sranje. Eto, zamisli to.

B.: Jesam.

N.: I onda na primer zapali cigaru. Vidi ispred sebe grad, kao sav sjajan. I ona ga poljubi, na sekund, i nasmeje se.

B.: A sto se nasmeje?

N.: Pa ne znam sto se nasmeje. I njoj je lepo pa valjda zato.

B.: Ok.

N.: I on je pita sto se tako kretenski smeska i ona mu kaze da je stvarno srecna, a on je taman mislio o tome. I sad zamisli da uz taj trenutak oboje recimo imaju neke godine razaznavanja sopstvenih sranja.

B.: Kakvih sranja?

N.: Uzasnih. Mentalnih. Dosadnih. Onih koji pola zivota mogu da dave i smetaju ako se sa njim nista ne cini.

B.: Kao, na primer, ako zelis da ti riba bude i sisata i guzata, a uporno ne nailzas ni na jednu koja ima i sise i dupe?

N.: Sranje. Ne bas. Ali ‘ajde, moze i tako.

B.: I sada, eto, taj lik, ili ta riba, neko od njih... kao sredili su, sami sa sobom, polovinu tih haosa i stvarno im je dobro. Ono, kada pomisle to – i – to, znaju zasto je misao takva. Kada hoce to – i – to ne libe se da to i traze. Kada im je dosadno – znaju sta da rade da im ne bude dosadno. I sve tako redom.

N.: Pa kontam da kontam poentu... Nego, otkud on sa tom ribom? Jel’ on kao znao sta trazi kada je dosao do to nje?

B.: E, u tome je kvaka! Zamisli da je on sasvim slucajno dosao do te ribe.

N.: Kako slucajno, jebiga?

B.: Sto si glup? Ljudi se prosto slucajno sretnu i bude im dobro.

N.: ‘Ajde ok. Neka bude tako. Mada ja nisam nikada slucajno nekoga ljubio, jebao i sve to.

B.: Ma…! Nego… sta sam ono hteo reci…?

N.: Da im bude lepo?

B.: Ma ne, nesto drugo. Izgubio sam misao.

N.: Sranje.

B.: A bas je bila kul.

N.: Ko?

B.: Misao.

N.: Ma, nema veze. Ionako nisam nista shvatio.

B.: To je zato sto nemas pojma kako je na trenutak imati sve.

N.: To je zato sto ne znam sta bi moglo biti – sve.

B.: Svejedno.

Jos vise te volim kad...

2011-06-09T17:50:00.000-07:00

Jedan covek, eto, zamolio me je da napisem nesto o tim Zasto – Se – Zaljubljujemo stvarima.

I, kao, nije da to nije vec milion puta prezvakana stvar: Feromoni, ideali, nedostiznosti, i ovo, i ono… Lista stvari koje nam poturaju kao odgovor na ovo pitanje ogromna je i nije da me nesto posebno dotice. Koji god da je razlog te – i – te zaljubljenosti, nemam bas nesto od cinjenice da sam ga detektovala. Treba vremena dok se u telu i glavi stvari stisaju, i sve tako redom…

Ali, ‘ajde, da ne bude da ovde nema zapravo mnogo prostora za kontemplaciju…

Lista stvari koje dodatno pobudjuju osecaj zaljubljenosti (pa ga “razvlace” i do buduce ljubavi cak) mogla bi biti sledeca:

…kad postoji fizicka privlacnost

Mi, kao sjajno racionalni ljudi, radi smo da tu fizicku privlacnost pomalo i izmastamo. Kao: ja volim muskarce koji su visoki, sa tamnim ocima i tamnom kosom… i sl. kalupi. I onda, ja koja sam duboko uverena da takve muskarce evenutalno volim i zelim, vrlo lako cu se oduseviti kada jednog takvog i vidim, pa ako i on odreaguje, oh oh, kakvo cudo, bice nam divno, i seksovi ce biti divni i bla bla.

Jok.

Seksovi ce nam tek potencijalno biti divni.

Kapiram da se svakome od nas desio Onaj Neko ko se cinio tako fantasticno bespotrebnim i neuklopivim na hiljadu nivoa, a komponenta fizicke privlacnosti koja je odvec postojala cinila je da se mozak raspada. I nema veze da li i koliko smo bili svesni toga da se radi o pukoj fizickoj privlacnosti.

Prosto, istina je da smo mi ljudi odvec okrenuti nagonu, cak i kad pokusavamo da ga zauzdamo, i da vecina nasih zanesenosti (bar u svom pocetnom stadijumu) dolaze upravo otuda.

U vezi sa tim, ja apsolutno nisam covek koji kao duboko veruje u to da na “poboljsanju seksualnog zivota” moze i treba da se radi na onaj nacin na koji razni (posebno zenski) magazini to predlazu. Moze da se radi ako te stvari stignu do rutine, a isprva su bivale bezumno divne. Ukoliko ni s pocetka nisu bile takve, ja predlazem zdravo – dovidjenja momenat. Nije da nema pomoci, ali sustinski tu nema mnogo sta da se popravlja.

…kad mi (iznutra) licis na mene

To dodje kao nesto u vezi sa onim “…ja u tebi volim sebe sama…”

I ja, eto, volim kad se tako voli.

No trebalo bi reci kako se ovde, stvarno i najstvarije, poprilicno radi o egoizmu jednom velikom. I nije vazno koliko svesno ili nesvesno su stvari tako poredjane. Tek, volimo da u nekome sretnemo sebe. Interesantno nam je i sta sve ne. Meni je interesnatno. I ne vidim zasto nekome ne bi bilo. Kao: to sam ja, to si ti, i bas smo slicni, i bas se divno razumemo, i ovako i onako…

Razumevanje koje se u tom slucaju potencijalo izradja istinski jeste fina jedna stvar.

Jasno, kada neko prilicno lici na nase unutrasnje ogledalo, moze se desiti i da poneke od krajnje nekul mana su nam slicne, pa ce to malo otezati stvari. Ne razmisljam previse o tome. Valjda mi je fino da nekog kao razumem i kada ga ne razumem... (Ipak, nije da se covek u ovom slucaju s drugim covekom ne moze polupoubijati.)

…kad mi licis na sve ono sto ja nisam

Pa da, to je kao interesantno.

Meni licno to nije skoro pa nimalo interesantno, mada u nekom uvek pomalo volim i ono sto ja ne volim i u sebi ne gajim, i to… Prosto, to nekako dovodi do toga da stvari budu sarenije.

No, svejedno, te suprotnosti… Mozda u necijem svetu moze, ali u mom od toga nema nicega. Ne funkcionise. Zdravo - dovidjenja, opet. To konstantno sudaranje sa svim onim sto ne mogu da razumem... Umara. Stvarno umara. A neka kao voljenja trebala bi da, eto, pomalo i lece...

(Ne znam koliko je neophodno pomenuti da kad postoji seksualna hemija, covek lako upadne u ovakve price, cak i ako ih generalno ne preferira?)

…kad me neces

Ovde se radi o… o svacemu. O egu, o sujeti, o izazovu, o mazohizmu... O svacemu bas. Moze da se radi i o cistom samodokazivanju: Ako me neces, a ja te nateram da me hoces, ja cu sebi biti jos vredniji. Moze da se radi o sujeta – cirkusu: On mene da nece?! – ne moze to tako, bato. Moze da se radi o izazovu, dakle: Bilo bi krajnje uzbudljivo dovesti ga do toga da me hoce. Mazohisticka strana price ocrtava se na mnogim tinejdz (i netinejdz) licima koja zaneseno vole da u sebi gaje te tugaljave momente, crtaju srca i placu uz Balasevica.

I bla bla. Ima toga jos.

No, meni je to sve prilicno nezanimljivo. Nemam ja sebi sta da dokazujem na taj nacin. Ako me neces – tvoj problem. Mozda ce biti i moj neko vreme, no ne zadugo. (Ja uvek na umu imam onu prvu sesksualna – privlacnost komponentu.) Ako Taj Covek tebe, eto, ne zeli vrlo je moguce da je ono sto te tu kao privlaci samo izmastano i da od svega toga, kada bi stvari konacno bile dobijene, ne bi bilo nista.

…kad je leto i more kad je

I, jebi ga, jeste tada sve za nijansu divnije.

Do nedavno ja bas kao nisam nesto posebno verovala u sve te morske zanesenosti koje tako “puknu” coveka, ali cinjenica je da ta citava morska atmosfera pomalo cudno deluje na ljudsko bice. Cak ne nuzno ni sama atmosfera koliko ti trenuci u kojima si krajnje slobodan i rasterecen. Dobro, u mom slatkastom slucaju, i to kao more, i to kao leto, i ta kao vrucina, i ta kao plaza, i mesec, i zvezde… sve je to u vezi jedno sa drugim. I lepo je i kad je glupo. Pa sta. Lepo je.

…kad me volis

To je u vezi sa onim “zivljenjem od svog odraza u tudjim ocima”.

Kao: ti zivis sa sobom npr. dvadeset i kusur godina i znas da si cesto bas i gadan, i da ne mirises uvek lepo, i da ti oci nisu uvek sjajne, i da ti je kosa cesto masna, i da si i zao mozda ponekad, i da kasnis na primer, i ovo, i ono... I taj neko tu pored tebe sve to zna ili ne zna, ali, eto, on te kao gleda tim zanesenim pogledom i ti se (valjda u silnoj zelji za najdivnijom verzijom sebe) stanes ogledati u tim ocima i zaljubljivati se u nekog, a zapravo u ono sto neko misli da ti jesi.

Bez mnogo dileme, to jeste u prilicnoj vezi sa (ne)zreloscu. Al' desava se i kao zrelima. Kada se od lovljenja svog odraza u tudjim ocima umore, recimo.

…kad me zasmejavas

Na primer, meni ovo cesto jeste dovoljno. Ne kao da ne bih trazila vise, ali generalno volim kad neko moze da me nasmeje. I to ne kao da se smesim i tupavo cerekam, nego da se bas smejem, da me boli stomak, da mi idu suze, da budem crvena u faci, da se previjam, da padnem sa kreveta, da me cuju komsije. Eto tako. Ako mozes da ucinis da se tako smejem, sto se mene tice, mozes skoro sve.

…kad ti nisam na prvom mestu

To sad kao mozda zvuci malo lose, ali zapravo je fino.

Ukoliko su oba coveka npr. ambiciozna pa su im te samoaktualizacija - stvari na prvom mestu, ili su im, recimo, njihova ja na prvim mestima – onda bi to moglo da lici na jednu lepu stvar. Kao: mi cemo uvek biti tu, jedno za drugo i sve to tako, ali necemo prestati da jos uvekije budemo tu za sebe same. Kao: ja cu da te volim taman onoliko da ne zaboravim da volim sebe. Ili kao: posveticemo se jedno drugom taman onoliko da nikada ne zaboravimo da se posvecujemo svim drgugim vaznim nam stvarima. I to ima smisla. To je cak i zrelo i razumno.

Ipak, postoji i druga varijanta u kojoj je to sto neko nekome nije na prvom mestu – izazov.

Kao: ti mozes vec sutra da nestanes i ta pomisao me uzbudjuje i plasi i cini da se za tebe jos snaznije "zakacim".

…licis na moj ideal

Zapravo vrlo kriticna kategorija, usputno pomenuta i na pocetku teksta.

Losa stvar u svemu ovome moze biti upravo cinjenica da se za ideale "lepimo" sa ne bas mnogo razuma (iako smo ih kao, oh, i domislili i domisljali, jos sve nadugacko i nasiroko). To sto neko lici na sve ono sto mi ‘ocemo - jeste divna stvar. Stvarno divna. I raduje coveka do odredjene granice, cak tako jako da tu i izignorise razne stvari. Uzmimo ovaj primer:

Recimo da ti ‘oces lepu, plavu/crnu zenu, sa divnim sisama/dupetom, pametnu i duhovitu, neku koja se recimo bavi nekom naukom, ili nekom umetnoscu, nema veze, i koja je vrlo ambiciozna, i koja je prilicno “ziva”, i ovo i ono. I recimo da si tu zamislio i jos neke detalje koji treba da postoje. Recimo: da ima rupicu na obrazu, razmak izmedju zuba, da voli/ne voli da popije, da voli tu i tu vrstu muzike, da tako i tako trepce, da mnogo/malo gestikulira… I recimo da ona, eto, stvarno ispunjava te uslove, cak i te finese, eto. Ali, sta se desava sa cinjenicom da ti tada kao prvi put to takvo (kao sasvim idealno) ljudsko bice dotices i da prosto ne mozes da znas koje propuste u svojoj idealizaciji si napravio, koje od vasih mana ce se "sudarati" i sl.?

Drugog primera radi, recimo da ste oboje gladni slobode i da se tebi bas cinilo da ces najdivnije moci da funkiconises i da se razumes sa covekom koji zna kako je uvek pomalo zedneti za tim da si sam i slobodan. A sta ako, u tom slucaju, oboje povremeno odlutate do Nekih Drugih? Ili ako oboje pocnete da zivite u stalnom grcu da ce ovaj drugi pozeleti da ode?

To sad kao mozda zvuci nekul, pesimisticno i svakakvo, ali idealizacije i ideali se ne bi zvali tim imenima da u njima ne postoji i jedno odsustvo razuma, a sa odsustvom razuma desavaju se i raznorazni propusti. (Daleko od toga da sa razumom samim i suvim nema jos vise propusta, zapravo.)

Ideale odjebati, jebi ga. I nije da je jednostavno.

…kad si mi daleko

Ovde sad ima onih koji bi se slozili i onih koji nimalo ne bi. “Daleko od ociju – daleko od srca”, reci ce ovi drugi i bice u pravu, prilicno. Pa ipak, ima i onih koji vole da ceznu, pa im se daljina finom cini.

Ja sam, recimo, od ovih prvih. Ne bas zbog ceznje same. Ceznja tu dodje kao fina, ali na poslednjem je mestu.

Meni se, u tom slucaju, dopada to sto je neko istovremeno blizu i daleko. Kao: ja mogu da mislim na tebe, da te imam tu za svaki dan – u telefonu, u glavi, na internetu, na blogu, na ovome i onome, ali, sa druge strane – ja gomilu dana mogu da nastavim da provodim posvecena stvarima koje inace volim, okrenuta starim navikama, pa ti neces sedeti 24/7 u mom stanu, pa cu se ja skoro svakodnevno vidjati sa svojim prijateljima, pa neces stici da me ugusis u roku od brzo i najbrze, pa cu stici cak i da te se pozelim, bas jako, i onda kada te vidim na ta dva, tri, ili na tih deset dana, cinices mi se i mnogo divnijim nego sto jesi, moguce (idealizacija, idealizacija, divna idealizacija)...

Mislim, ja stvarno ne mislim da je ovo bozanstven jedan slucaj, ali mislim da i u svemu tome ima mnogo od lepog.

Nelepota je ovde, rekla bih, izvesna:

Covek se umori od daljine i nedostajanja, covek bude ljubomoran na tu poluprisutnost u necijim danima, covek ima vise vremena da primecuje i druge ljude i da se sa njima bavi muvanjima, ljubljenjima, koitusima…

Ja, koja ceznju pomalo volim, ne mogu se setiti drugih stvari koje bi ovde bile lose, no istina je, velika jedna, da je vec i ova prva stvar sama po sebi cesto dovoljna.

…mi se cini da ti trebam

Ima nesto u ovome. Bas kao – nestonesto.

Muskarci, recimo, vole da se osecaju kao neko ko prosto seje osecaj sigurnosti, neko ko ce nekoj maloj i nezasticenoj zeni predstavljati oslonac, zastitu, i ovo i ono.

Zene, s druge strane, vole kada majcinski o nekome brinu, cesto i kada mogu nekoga iznutra kao da “poprave” (naravno da to nije nesto sto se bas stvarno i desava, no ‘ajde).

To je sad prilicno grubo receno, ali cinjenica je da u nama neretko leze poneki od tih momenata prosto utemeljenih u nasu polnu prirodu.

Ako covek oseca da je drugom coveku kao basbas potreban, a posebno ako pri tom ima problem sa samopouzdanjem, svest o tome da ga neko treba na njega ce bezmalo delovati poput afrodizijaka.

…mi kao ne das da do tebe dodjem

Ova kategorija bi mogla biti slicna ponekima od onih u kojima se komponenta izazova pominje. I nije da ju je nesto posebno potrebno objasnjavati. Tek, cesto je fino kada ne dobijemo sve kao na posluzavniku. Ja nisam od onih koji misle da sa… ne znam… seksovima, pozivima, i svacim tako treba cekati toliko – i – toliko, ali prosto ne mislim da uvek treba igrati krajnje otvorenih karata. Uostalom, ako pokusas da sve svoje odmah pred nekoga izbacis, nuzno ces delovati pomalo smesno, jer na taj nacin ni sama komunikacija ne moze da lici na prirodnu. A i, kada je necija priroda sama po sebi dovoljno bogata, sve ono sto u njoj postoji nije nesto sto ces moci da vidis za dan ili dva. Treba vremena da stvari isplivaju. I jos je lepse kada iz dana u dan saznajes sve kao nesto novo i novo, i cini ti se da nema kraja. Meni je lepo.

…

I raznih valjda jos pogresnih i nepogresnih razloga ima za “voleti” i voleti nekog.

(…volis slatkastu poeziju

…si bogat

…me lepo gledas

…poznajes “glavonje”

…te zeli celo moje drustvo

…licis na devojku/tipa iz mog omiljenog pornica

…ides u teretanu

…te voli moja porodica)

Objasnjavam “volim” rec iz naslova tek na kraju teksta i nadam se da nije shvacena u grubom i ozbiljnom kontekstu:

Ne volim te zato sto mi ne das da do tebe dodjem. Ne volim te zato sto me zasmejavas. Ne volim te zato sto je leto i more zato sto je. Volim te zbog tebe + zbog toga svega, na prmer.

Pa, ipak, u sustini se cesto zaljubljujemo zbog nekih kao malih i najmanjih stvari: zbog slicnih/razlicitih interesovanja, zbog dobrog seska, zbog slicnih snova, zbog nacina na koji nas neko gleda i vidi, zbog osecaja sigurnosti, zbog osecaja opustenosti…

I nemam ja nista protiv toga sto jedan covek drugog kao voli, recimo, zbog novaca, a drugi prvog zbog toga sto lici na trofej. Nemam problem ni sa tim sto se zaljubljujem u svoje ideale. Imam problem ako ne shvatim gde problem lezi.

Otuda i ova kategorizacija, valjda…

(To myself:

Jos vise te volim kad zanesena pises blogove u kojima glumis racionalnost.)

Ljubazno zahvaljujem Miodragu i Kosti na predlozeToj temi & usput lovljenoj inspiraciji. :) :) :*

"I must down to the seas again, to the vagrant gypsy life"

2011-04-05T21:13:00.000-07:00

Pretpostavljam da nikada necu pronaci kompletan balans, iako sam, ispod slojeva bezumlja, pronasla pomalo razornu logiku sopstvenog zivljenja, pa i sopstvene unutrasnjosti.

Besomucno bahacenje sa recima cije nam znacenje nije do kraja poznato, neretko nas dovodi do toga da stvarima dajemo pogresna imena, pa i ovoga puta bivam oprezna kada pricam o unutrasnjoj i spoljasnjoj balansiranosti. Balansiranost pojavnog sveta, stvari koje mi se desavaju ili mi se ne desavaju, balansiranost mojih dana i onih koji u njih imaju upliva..., ne ona mi nije potrebna.

Potreban mi je tek balans izmedju moje dve prirode: Jedne - koja zeli da voli i da bude pripitomljena, te da se kroz ljubav otvori za Lepotu samu, da bi dalje mogla da nastavi da stvar oblike u kojima bi Lepota mogla da zivi, i Druge - one koja zeli da bude rastrgnuta od strane zivota, koja zeli da je zivot besomucno siluje (a da ona, pri tom, kao vrsna porno diva, ponekad oseca nezadovoljstvo ili cak bol, a ponekad istinski uziva u bezdusnom cinu), izmedju, dakle, te dve strane, od kojih ova Druga odbija da stvara ukoliko nije u celosti slobodna, osecajuci usput i da gubi sve od sebe uvek kada je lancima voljenja odredjenog bica vezana, te mora da se otrgne da bi dalje, kao ciganka, nesputano mogla da trckara svetom, mozda tek sa omanjim prtljagom na ramenu, divlje raspustene kose i iste takve krvi i da trazi novu strast koju kada je sama i nevezana uspeva da pronadje u gotovo svemu sto joj uzarene oci dotaknu.

Taj neskald, ta totalna disbalansiranosti medju ovim dvema stranama dolaze do izrazaja najcesce u trenucima silovite radosti ili pak u onima u kojima se buduca radost da naslutiti. Kada se dese cemerni sati, dani ili nedelje – jasno mi je da sam vec prelomila: Ciganka je odlucila da ode.

I Ciganka odlazi…

Na ponovnom putu do sebe (jer strah od gubitka sebe i jeste ono zbog cega se vraca svojim lutanjima i nenastanjenosti) ona uspava da sretne fantasticne pastuve, nadljude, mizerne kreature sto samo izdaleka lice na ljude, nepresusnu inspiraciju, iznenadjenje u svakoj kapi zivota, nemirno iscekivanje, zivot koji pulsira pod nogama, kao drazica medju njenim vecito gladnim bedrima. Na putu do sebe, dakle, ona gladno pije sokove zivota, ni ne osecajuci da na izvestan nacin nadoknadjuje propusteno vec prilicno sigurna da uvek je bilo tako ili da bar uvek je trebalo biti tako.

Neminovno, desi se trenutak u kom Ciganka, slucajno zalutala na neki komad zemlje do kog nije planirala da stigne, oseti iznenada kako hladnoca zeze i kako bi joj mozda u ponekim nocima ipak trebala necija cvrsta i sigurna ruka koja, za promenu, nece samo crpeti sokove iz njene unutrasnjosti, kako ona to cini sa utrobom zemlje, vec ruka nekoga ko ce zaista biti tu i pripitomiti je. (Proces pripitomljavanja, Ciganki se uvek cini prirodnim seldom u njenoj prici, sve dok ne dodje do trena u kom iznova preispituje svoje zelje, te joj se ucini i da je i zelja za pripitomljavanjem samo neophodan segment price koju zivi kroz svoju prirodu, zapravo vecito gladna lutanja i to lutanja kao takvog – onog koje nema nikakav cilj, koje nema jednu odredjenu tacku, mesto na kom treba da svrsi, vec koje je samo sebi svrha i smisao.)

Ipak, kada se Ciganka na trenutak ili dva cini pripitomljenom, njene oci, jos uvek zadrzale od svog gotovo posve divljackog sjaja, cine se nepresusnim izvorom iskricavih pomisli, a njena koza, uvek vrela ispod povrsine, podatno mami vernog i plodnog prirpitomljivaca. Pripitomljivac, dakako, ne zna da je Ciganka – Ciganka samo onda dokle su rane od poslednjeg lutanja jos uvek sveze, ali kada joj tabani ponovo pocnu goreti od zelje za koracanjem desava se da sjaj u ocima zgasne pa se onom ko ju je tako verno pripitomio iznenada cini da voli neku drugu u njoj ili da ne voli ni jednu, da je sve bila samo pisljiva ciganska opsena, gledanje u pasulj, ceprkanje po snovima i ostale kojestarije.

I Ciganka odlazi. I ne odlazi samo kada joj se necija zudnja za pripitomljavanjem ucini nesnosnom. Odlazi i onda kada joj ce cini izvesnim da ce upasti u iscrpljujuci vrtlog zavisnosti za nekim.

Bez Ciganke, svo moje stvaranje, ono opipljivo i ono neopipljivo, biva mrtvo. Ciganka je dusa mog stvaranja. Kada je nedovoljno budna, moje reci samo su meki veo kojim kao da nastojim da prigusim stalno kljucanje vatre u svojoj utrobi.

…

Ipak se ponekad, u nocima kao sto je ova, u kojima sasvim glasno mogu da cujem kako me vetar zove i kako zeli da ga pratim, sa omanjim prtljagom na ramenu, u nocim u kojima osetim kako planeta i ja ujednaceno pulsiramo u svojoj unutrasnjosti i svom vecitom pokretu (a drugi deo mene stoji po strani sa strahopostovanjem posmatrajuci me i pitajuci se koji naredni korak bih mogla napraviti), samo tada, dakle, pomalo se uplasim za strasan rascep izmedju dva zivota koja su u meni. I pitam se kako cu ikada moci biti cela, ako vec najdublje verujem da moracu biti ovako rasparcana?

Tudje tablice moralnih i svih drugih vrednosti ne zanimaju me. Jos ni sa svojima nisam rascistila. Da li mi trebaju mir ili nemir? Da li disem za red ili za haos? Da li mi treba ljubav ili sloboda? Da li mi treba balans ili disbalans?

Neizvesno je.

Reci da sam pomalo sve od svega, jos je pogresnije i besmislenije. Ja i Ja nismo kao Ja i – Pomalo Od Svega. Ja i Ja smo neprekidno kusanje, ne za planetu, ne za coveka, za zenu, Ja i Ja smo neprekidno kusanje same za sebe:

raskalasna prostitutka i nikada dirnuta device resena da posveti zivot trazenju svog unutrasnjeg svetla;

bezbozna razvratnica i istinska moralna cistunica, rada da se otvori za Dobro planete, da se kroz Dobro i Lepo konacno izgubi – uvecavajuci se, jer svetu se dala;

divlja zivotinja zarobljena u kavezu iz kog zubima pokusava da se iscupa i uplasena ribica koja samo bi da pliva kroz udobnost vodenog svoda kakvu jedino joj je jos poklanjala scucurenost u majcinskoj utrobi;

konstantno gladna vucica sto zeli da ispita svoje i tudje granice, koja u stalnom je ocijukanju sa opasnoscu i verna kuja koja voli udobnost gospodarevog doma, koja ljubljenom gospodaru lizace ruku i onda kada nema cime da je nahrani;

…

A jedna bez druge, zapravo, i ne bi mogle da postoje. Bar ne u meni. Jedna drugoj potrebne su kao stalno podsecanje na sve ono sto zivot jos jeste. Jedna drugoj potrebne su kao velicanstveni odraz svih neiscrpnih krajnosti koje zivot nudi. Jedna drugoj potrebne su kao vatri voda (i redje, ili nikada, kao voda zemlji).

Ne, ne kazem da uvek gorim od radosti napola izdeljena za sebe samu. Ne kazem ni da sada, u ovom trenu, bas luda sam od gladi za tim balansom, koji ionako nisam sigurna da ikada bih u njegovoj iskonskoj formi pozelela.

Zelim da kazem samo:

Plasim se, beskrajno se plasim dana u kom bi se, umesto balansa, desila ta jos strasnija mi izdeljenost: dana u kom cu otvoriti oci i shvatiti da Jedna je bespovratno otisla. Ma koja od njih, ma koja od nas, to bila. Toga me je, eto, strah.

Oh, Dijana, opet upadas u sranje!

2011-03-07T16:51:00.000-08:00

("...U tekstu je dozvoljeno da imate jedan, najvise dva fokusa!..."

A ja bih ovoga puta stvarno tesko mogla izbeci kacenje za jedan slatkasti fokus koji nikako ne treba da bude fokus ovog teksta, vec koji je, vrlo jednostavno, fokus svega sto se desava u meni u poslednjim danima. Pa iz tog razloga, da ne izgubim nit...

Fokusi:

Fokus br. 1. -> Ne mogu da pisem.

Fokud br. 2. -> X je kriv.

& that's it...)

…I tako sam ja posle ko zna koliko vremena odlucila da je vreme da pokusam da napisem nesto u duhu ostalih postova na ovom blogu, i sve kao fino iskopala razne domisljenje i nedomisljene stvari, i onda sela pred ovaj komad beline i – nista. Praznina. Tupost vise…

Sklona da uvek i trazim krivca (izvan sebe, razume se) naravno da sam ga i ovog puta potrazila. I nasla. Vrlo uspesno, vrlo jednostavno nasla! Cak divnog jednog…

Nego, da ne budem pateticna pre no sto bas budem morala…

Zasto moje pisanje ne zivi onda kada ja bas jako zivim?!

Ne tako davno, dok sam pisala nesto sto bi trebalo da lici na dnevnik, a sto je zapravo bio tek moj pokusaj da sebi samoj svoje ludilo objasnim (i pre svega opravdam) napisala sam i nesto poput:

Y je cinio da dnevnik zivi jer pored njega ja nisam zivela. U stalnom ocijukanju sa smrcu, beskrajno sam se plasila prolaznosti i zelela da je zabelezim u svakom njenom pokretu.

Sa X-om dnevnik ne zivi jer je on sam – zivot. Sa X-om ponekad zivi poezija. I to je magija. Dupli zivot!

I onda, tako, stignem do necega sto u sebi ima komad smisla. Stignem, ujedno, i do potencijalnog odgovora na pitanje - zasto su mi se dopadali ljudi koji su se vise dopadali mom pisanju nego mojoj unutrasnjosti?

Kao sto jedan cika kaze da srecni ne razmisljaju o sreci jer je to posao za nesrecne, tako i ja vec duboko verujem da je istinski tesko da covek zapise fantastican komad stvarnosti onda kada kroz fantasticnu srecu plovi jer taman kada pozeli da je u njenom hodu ulovi i zapise – desi se da naidje drugi fantasticni trenutak koji mora odziveti, a da bi ga odziveo mora i da se odrzi izuzetno budim, da ostane u apsolutnoj realnosti (ako smo ikada u takvoj) i onda… nista. Odsustvo reci. Stvaranja. Cega god.

Naravno da je to sve vise divno nego nedivno, ali jasno je i da ja (kao cestit pripadnik ljudskog roda) imam razoruzavajucu kolicinu sebicnosti u sebi, te da volim da verujem (vise da budem sigurna!) da mi sve pripada. (I onda mi, naravno, bude pomalo cudno kada se desi ovaj trenutak u kom uvidim da bas ne mogu - sve i uvek...)

Kada sam pisala o Kategorije ludaka (i onih Carobnih) na koje nailazim zakasnelo sam shvatila da sam prilicno valjano kategorisala vecinu ljudi na koje sam nailazila, a danas mi se cini i da bih, kroz te kategorije se krecuci, mogla da “oznacim” one uz koje, eto, to pisanje moze da zivi, od pocetka do kraja.

Uz Voljive ne moze. Uz To - Je - Bila - Losa - Veza tesko da moze. Uz Nekategorisane – gotovo apsolutno ne moze. Uz ostale, jasno, moze jer ostali sa sobom donose izvesne, manje ili vece, problem, a pisanje, tetoseno kojekakvim problemima, nuzno burno zivi.

Elem, taj eto kao bas divni X, svakako jeste medju Nekategorisanima. (Istina je da ga pomalo ima “provucenog” kroz poneke od kategorija, no njega se svakako ne bih usudila kategorisati, svesna da bih na taj nacin nuzno izostavila mnogo od carobnog sto u njemu postoji.)

Ali, evo:

O cemu covek ima da pise onda kada ima one s kojima je sreca i nije sreca vec jedna uzasno komplikovana melodija u kojoj lepota i ne moze biti olicena u svojoj razoruzavajucoj jednostavnosti?

Covek moze da pise o:

Razoruzavajucem/uzasnom seksu (svestan da Neko nece naici na Te I Te redove i osetiti se “prozvanim”)

Idiotskom sklopu licnosti ( - II - )

Problematicnim momentima koji su i vise no postojani

Svadjama

Zaljubljenostima koje su – opasnost

Opasnostima koje su – zaljubljenost

Potencijalnim prevarama

Sitnim i krupnim lazima

“Kako da pobegnem”

“Da li ce da pobegne”

“Sta mu je ono znacilo”

“Sta je time mislio”

…

Spisak stvari o kojima covek u tom slucaju moze da pise gotovo da nema kraja.

ALI

O cemu covek ima da pise kada ima coveka s kojim su stvari bas onakve kakve treba da budu?

Covek moze da pise o:

Sreci

Zaljubljenosti

Ljubavi

Razoruzavajucem seksu

Problemima koji ubrzo prestanu biti problem jer se desi da je, eto, covek dovoljno divan pa se i kao neki problemi dovoljno brzo mogu resiti, a kada se pomenuti vec brzo rese – o njima bas i ne vredi zakasnelo pisati

Zivotnim odlukama

…

ALI

O sreci pretezno ne pisem, jer je to posao za nesrecne, pa je zapisem u nekom od njenih talasa i to mi se cini dovoljnim, jer je prilicno apsurdno ponavljati ono vec bezbroj puta receno.

O zaljubljenosti i ljubavi vrlo rado pisem, ali ukoliko uz njih ne dolazi neka velika i najveca opasnost – u meni postoji ogromna sklonost ka patetici te rizikujem da sve ono sto kao divno zapisem lici na jedno veliko, najvece govno. (X kada mu prosledim nesto kao slatkasto verovatno pomisli da to lici na lepo. I ja pomislim da to lici na lepo. Oboje pomislimo da to lici na lepo. Nama. Ne ostatku univerzuma. Ili odvec tinejdz ostatku univerzuma za koji bas i nemam ambicije da pisem. Sta god. Gde god.)

O razoruzavajucem seksu vise volim da pisem onda kada se samo o njemu radi i kada isti stoji odvojen od ovih reci na Z i LJ. (Uostalom, kada njemu pisem dok stoji uz ove reci na Z i LJ – ponovo se kroz sve to uspe provuci komad patetike (ili bar slatkastosti izvesne) onda i ta prica o razoruzavajucem seksu vise lici na pricu o nekom razoruzavajucem voljenju, a ja, kada bih citala nesto odvec seksualno, onda bih i zelela da citam nesto zaista takvo, a ne bljutavo, bozemoj.)

O zivotnim odlukama bi bilo bezumno pisati ovako javno. (Uostalom, u poslednjih godinu dana, kakve su moje zivotne odluke?! Zavrsiti fakultet? Pojesti nesto slatko? Imati seks? Zaljubiti se? Napisati nesto? Izvrsiti veliku/malu nuzdu? …)

Pisanje mi, generalno, vise no ista, pomaze da kao razbistrim stvari, da Ovo i Ono domislim. A kada stvarnost funkcionise onako kako uglavnom ne funkcionise i kada stvari bivaju, eto, bas lepe i najlepse, onda tesko i da potreba za kojekakvim racionalizacijama moze da se rodi. (Izuzimam ovde racionalizacije tipa: "Oh, Dijana, opet upadas u sranje, opet ne vladas sobom, opet si kiksnula s emocijama, opet si otisla u emocionalnu kurcinu, oh oh, oh!" S tim zavrsim u prvih mesec dana, recimo. Ne bas sasvim, naravno. Ali "saberem" se, manje - vise.)

...I onda covek stigne do praznine na ovom mestu. Fantasicne jedne. Fantasticne jedne – upravo zbog toga sto je onda posledica jedne beskrajne unutrasnje punoce, onoga na sta je Andric potencijalno mislio kada je rekao:

“Ne mora covek bas svakog dana da kaze nesto: pa cak ni samom sebi. A onaj ko bi, posle godina, listao ovaj kalendar, ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. Mozda je obrnuto tacno. Mozda su nase bujne misli tih dana bile takve da se recima nisu dale izraziti niti slovima zabeleziti, ili takve da nisu imale ni potrebu za tim. Pa onda, neka govore beline!”

I nemam ja nista protiv govorenja belina. Jeste da je to pomalo u neskladu sa mojom stalnom potrebom da govorim, ali, s druge strane, postoji, eto, taj X na jednom mestu na kom do njega stizu gomile i gomile mojih reci, a kad moja misao ima sagovornika, kada ima mesto na koje stize, za koje se kaci i na kom biva optocena razumevanjem - onda vec tesko da o belinama i mogu govoriti. Punoca je to. Ne bas bela. Onakva, izmedju ona dva fokusa kao zagubljena...

Mr. Perfect

2010-12-07T09:25:00.000-08:00

- On je tako… ne znam… pa skoro idealan, jebi ga…

- O, ne…

Telefonski razgovor. Mama i ja. Novi Sad, decembar 2008.

(On je, naravno, bio sve samo ne idealan. I mami je, naravno, bila jasna tragicna besmislenost moje recenice i cak za dva meseca i meni je, naravno, postala i vise nego jasna.)

- On je tako… ne znam… mislim, sve sto bi jedna zena mogla da pozeli.

Nesto sto je samo u prvih par minuta licilo na dijalog, a potom je postalo monolog. Moj. Spoljasnji. U, recimo, avgustu 2009. – e.

(I on je, zapravo, i bio sve sto bi jedna prosecna zena mogla da pozeli. Nije da sam ja kao iznad nekog proseka, nego sam nisam ta zena koja bi sve to sto on jeste mogla da pozeli na dugorocno. Pa se to i shvatilo. Posle, doduse, malo previse vremena, no i to je nesto…)

- On je tako… ne znam… Mislim, ja sam apsolutno sigurna da je on od svih ljudi koje poznajem, koje srecnem tako… tako apsolutno najblizi svemu onome sto ja trazim, jebi ga.

Nesto sto uglavnom lici na dijalog i sto mi te usne svako malo izgovaraju, uvek kao novootkriveni aksiom, a vec nekoliko godina. I poslednji put je, mislim, izgovoreno u januaru 2010..

(On je (od ovog apsurda me boli mozak) covek koji je, kaze, jos uvek, od svih ljudi koje poznaje, najpriblizniji onome sto trazi. Ali, ne samo to! On je i covek koji je u zatvoru! I sigurno da je gotovo idealan. Sigurno! Cak bez imalo sumnje! Oh, totalno!)

…

I tako, ima tih idealnih… I tih skoro idealnih. Bas ih ima.

Nekada kada nam je bas dosadno i kada smo, ovako kao ja, tek ispale u puberteta, mi zene volimo da zamisljamo kako taj idealni covek treba da izgleda, i sta treba da kaze, i kako da nas voli, i kako da nas uzme, i ovo i ono. Ja sam imala vec jedno milion verzija svog idealnog coveka pa su mi sve one vec pomalo dosadile. I sad imam jednu, kao skroz ludu i bas konacnu cini mi se, ali se uporno dogodi da u medjuvremenu sretnem nekog coveka koji tako pomalo lici na tog idealnog, pa da onda, kada se sve sa njim zavrsi, neku od njegovih osobina metnem na spisak “idealan covek” kao uzasno suvisnu. Ako nista drugo, idealan (u ovom slucaju, samo potreban i pozeljan) covek je sve definisaniji. I to je nesto. To bas jeste nesto!

Elem, negde u prvom srednje smo jedan moj gej drug i ja "sastavljali" tog idealnog muskaraca. Lepo, uredno, na papiru. Vrlo su nam se razlikovali, spolja bar, pa je to i bilo kao skroz zabavno.

Njegov je, naravno, bio sav divnasto nezan i ljubak, i ovakav i onakav dok je moj, spolja bar, vise licio na komad zivotinje, ili, ‘ajde, na Tarzana.

Kako god… Spisak je, eto, licio na ovo:

Idealan batica - spolja

Visok. Visi od mene bar za glavu. Bar! (Treba da stojim na prstima dok ga ljubim. Moram da stojim na prstima dok ga ljubim. To je lepo i volim tako.)

Dugacka kosa. Bas dugacka. Najbolje talasasta. I tamna. Obavezno tamna! Ako mu je kosa tamna (prirodno, razume se) onda ce imati i te tamne obrve, i te jake trepavice, i te kao fino maljave ruke i tu jaku bradu, vec posle dana, cak.

Oci – crne. Akcenat je na ocima. Cak i ako su u nekoj drugoj boji. Vazno je da su pomalo lude. Da uvek izgledaju kao da se smeje. Ili kao da se cudi. Ili kao da je pijan. Ili kao da se sprema da izusti najsarkasticniju stvar koju bi moje usi mogle cuti. Kako god. Da nisu obicne. Da u njih mogu da gledam satima i da mi se uvek ucini da sam na tragu neceg novog.

Vilica… oh, vilica! Zelim celjust! Divnu, snaznu, sa carobno izrazenim vilicnim kostima. Tako da se sledim samo dok je posmatram. I da, pre no sto butine pocnu da mi se znoje, ne stignem ni da pomislim sta bi sa njom jos mogao da ucini.

Ako bas mogu da biram, trebalo bi da ima i ta snazna i siroka ramena. Kao, da lepo, kada se tu negde nadjem, osetim da me s njima celu pokriva. (Sto i nije tako tesko kada se mojih 157 cm visine uzmu u obzir.)

Izuzetno je zabranjeno da bude neuhranjen. Moze da bude krupan, cak i vise nego sto je kao lepo, i to ce uvek biti pozeljnije nego da do mene dodje sa tim pregadno mrsavim nogama (kojima cu se kasnije posebno posvetiti.) Misici su u redu ako cine da deluje fino snazno, a ne kao covek koji svojim misicima biva posvecen vise nego, recimo, slusanju dobre muzike, citanju dobre knjige, ili pijenju dobrog piva. U sustini, potencijalno prisustvo stomacica bi i moglo ici u prilog cinjenici da je odan raznim oblicima hedonizma. Ok ako jeste. Nemam nista protiv nesavrsenosti tog tipa ako fino ume da ih nosi.

Sake su vazne, apsolutno! Snazne, dakako. Ako vec mogu da biram, onda, naravno, glasam za te divne ruke sa divno izrazenim venama. Za takve uvek glasam, da. (Zbog predavanju jednim takvima, upravo zelim da obustavim ovo besmisleno pisanje.)

Zadnjicu ne umem da opisem. Ona mi se prosto svidi ili ne svidi. Vaznije od njenog oblika je da su kukovi adekvatne sirine. U svakom slucaju, vazi tek da nije lepo kada je premala zakacena za prevelikog coveka. Jos je manje lepo kada je prevelika zakacena za prevelikog.

Noge, dakle! Jedna od stvari koje se posebno gnusam su te premrsave noge. Kapiram da nista ne moze da nacini coveka tako… ne znam… tako mizerno slabasnim i smesnim kao te mrsuljave nogice. Ne volim ih, jbg. Jako ih ne volim. Volim te lepe, oble, snazne butine. Volim kada se njihova punoca divno naslucuje u bilo kom komadu farmerica, trenerke, pantalona ili cega god.

Malje su pozeljne. Na svim mestima. Ne kao covek – sam – koji – je – bas – juce – pobegao – iz – dzungle nego kao muzijak – sam. Ne volim na muskom telu nista sto lici na zensko. Ne volim da na coveku srecem te tackice koje lice na tackice koje se povremeno javljaju na mojim nogama. Ili na bilo kom drugom mestu. Ne volim to sve. Kapiram, i higijena, i leto, i prolece, i ovo i ono, ali ne volim, eto.

Oh, vrat je vazan. Dug. Tako da mami dok ga posmatram. Tako da posebno mami dok ga gledam iz “iznad tebe sam” perspektive. Tako da, u onim trenucima u kojima se potiljak vidi, imam zelju da na njega spustim usne. Lep. Ne postoji tu ovakav – i – onakav. Lep, naprosto.

Usne, nos i zubi mi kao nisu od posebne vaznosti. Mada je pozeljno da su zubi lepi i usne punije i nos kao divan i to. Ne znam… Kao, negde treba da postoji neka nepravilnost, jer ja za nepravilnosti izvesne uvek i glasam, a s obzirom da ostale moment na licu (oci, obrve i celjusti) previse volim – glasam za nesavrsenost koja ce se naci na tom mestu. Pozeljno je zapravo da nos bude nepravilan. Velik, grbav, mesnat, kakav god. Tek, nisam nesto luda za bilo kojom vrsto pravilnosti, ni generalno, ni kada se o nosevima radi. I pozeljno je da se usne lepo slazu sa mojima, vise nego da budu pune, bozemoj, ili ne znam kakve. Pozeljno je da budu mekane. I da zubi budu dovoljno snazni, pre svega.

Uopste uzev, vazno je da citava pojava zraci muskoscu i snagom. Dobro, moze i ludilom. Dobro, i samopouzdanjem. Da ga kao vidim i sledim se. Ne zbog toga sto je lep i najlepsi vec zbog toga sto je muzevan i najmuzevniji.

Ako bih dozvolila sebi detaljisanje (rado to cinim) onda bih povremeno glasala i za pirsigne i tetovaze. Ne kao da ih ima tonu, ali je ok da ih ima ponegde.

Ako bih dozvolila sebi jos za korak dalje detaljisanje i stigla i do garderobe, za to bi mi trebalo najmnogo mesta. I, kao, mrzi me da to sebi dozvolim, upravo, pa bih tek naglasila kako su najstrozije zabranjene neke roze nijanse. Mislim, Moj Covek koji kao treba sav da bude olicenje neke snage i muskosti, bozemoj, nikako ne moze tu da mi se seta u nekim rozim majicicama. Ne moze i tu je tacka. To cak ne vazi za idealnog. To vazi sa svakog.

(Mesta na kojima odstupanja nisu dozvoljena:

Oci – vazno je da su zanimljive. Najvaznije.

Visina – vazno je da je visok.

Brijanje – vazno je da se desava samo u podrucju lica.

Majice – vazno je da nema rozih.

Noge – vazno je da nisu mrsave.

Sve ostalo, podlozno je izmenama i tolerisanjima.)

Idealan batica – iznutra

(Ovde se, pak, krece od nesavrsenosti…)

Pozeljno je da ima neki manje ozbiljan psihicki problem. Ne kao sizofren je i to, ali divno je ako je bar opsesivno kompulsivan. Za to bih uvek glasala. Sto da ne? Desili su se neki tako sasvim ispravni i uzasno su mi bili dosadni. Sa njima se bas nista interesantno ne desava. Sa njim je svaki dan tako dosadno, dosadno isti. A ja ne volim kolotecinu. I lepse mi je i ako je prekinuta nelepim. Samo da je prekinuta!

Fina doza (dobro, neka je i preterana) egocentricnosti je korektna stvar. (U skladu sa njom dolaze i jos poneke stvari o kojima ovako javno ne volim da pisem, jer onda otkrivam i komad svoje slabosti, a to kao nije kul.)

(U vezi sa slaboscu…) Vazno je, bolesno vazno, da je (bez obzira na potencijalnu psihicku nestabilnost) psihicki stabilniji i snazniji od mene. Ja sam tako sva leprsava, sva uvek i zauvek u oblacima i istinski je pozeljno da on bude nesto prizemniji. Nikako preterano realan i racionalan. Samo vise od mene. Kao – on je cesce na zemlji, a ja sam cesce u oblacima. Eto, tako jednostavno.

Vazno je da bude duhovit, naravno. (Ne pominjem ovde inteligenciju jer nju, na jedan poseban nacin podrazumevam kada govorim o onoj vrsti duhovitosti koja mi treba.) A u vezi sa duhovitoscu – vazno je da ume da je na lep nacin upotrebi onda kada ja stignem do svog durenja. Da ume da prekine te moje moment. Ne kao da mi kaze nesto lepo i slatko, vec da tako prirodno baci neku besmislicu na koju bih se ja, eto, mogla nasmejati, i da onda vise i ne mogu da se ljutim na njega, jer ima te lepe oci, eto, i govori te tako besmisleno smesne stvari, i jebi ga.

(U mom svetu, ovo se sa duhovitoscu i inteligencijom preplice.) Sarkazam, ironija i cinizam. Da, da, da. Bez smisla sa ironiju nema sta da trazi pored mene.

Izvesna kolicina pretencioznosti je pozeljna ukoliko ume da, bez obzira na nju, deluje pristupacno. Ukoliko sa tom pretencioznoscu sedi i bahati se pred mojim prijateljima, mamom i sestrom – treba da racuna na to da ispada iz mog sveta. Preda mnom se sa tim jos moze bahatiti. Ja ionako volim svasta od onoga sto niko ne voli.

Dalje, radovacu se ukoliko se bavi nekim oblikom umetnosti. (Trenutno, mislim da ne bih volela da pise. Ne znam da li bi nase potrebe za tim vidom stvaranja u nekom momentum ogle da se “sudaraju” na vrlo specificne nacine.) Mogao bi da fotografise, recimo. Zapravo bi najbolje bilo da slika, eto. Ili da pravi neku lepu muziku. Ili da je zaljubljen u kinematografiju. I tako… svacim lepim i leprsavo umetnickim bi mogao da se bavi. A zapravo sve to, samo po sebi, nije toliko vazno zbog onoga sto bi on sa tim bio, vec zbog cinjenice da bi to bio nacin da se nasa dva sveta vrlo brzo dodirnu i shvate. Kada mu kazem “inspiracija” on bi apsolutno znao sta to podrazumeva. Kada mu kazem “nema inspiracije” i to bi mu bilo jasno. Dakle, razumevanje i odavde stize. (Mada, i ako neki dinamican posao za svoj zivotni poziv odabere – necu se uopste buniti.)

Spontanost, spontanost, beskrajna spontanost! U skladu sa njom, potrebno je i da je gladan za zivotom, za promenom, da prezire kolotecinu i sve to tako. Zapravo, ta sklonost ka bilo kom obliku rutine nikada nije nesto sto mi se posebno dopada, ali ume biti ok ako je “zakacena” za poneke od stvari koje voli. (Rutina u vezi sa umetnickim stvaranjem i ponekim ritualima koji uz to idu je u redu.)

Nemiran duh je ono na sta bez razmisljanja padam. Ako vidim da u njemu zivot tako bolesno gori, ako vidim da nema mira (ne dok sedi, nego dok govori i opija se trenucima) ja cu uspeti da pretpostavim da takav ume biti na jos ponekim poljima i bicu srecna kada do njih dodjem.

(U vezi sa “jos ponekim poljima”…) U seksu je vrlo vazno da je veseo. (Milena Dravic u Misterije organizma lepo kaze: “Namecu nam lazne dileme: Da li je bolji debo i kratak ili tanak i dug? Veseli je najbolji!”) Ne kao – da se smeje dok vodimo ljubav i to, ali da se smeje dok o vodjenju ljubavi pricamo (i da to nikako ne zove vodjenjem ljubavi, osim ako se bas pravo jedno vodjenje iste ne desi). Da kroz taj smeh moze da mi kaze sve sto zeli i sve sto zeli da zelim. Da moze da me pita da li hocu ovako i onako, da li volim ovo i ono, sta mislim o tome i tome. I da hoce da se sa mnom sa svim tim igra. Da ne shvata seks ozbiljno. Kao: mi smo sada tu i mi cemo to da obavimo i dozivecemo orgazam. Meni je vaznije da recimo podelimo cigaretu dok smo jos uvek spojeni i da se smejemo u medjuvremenu nego da se taj orgazam, eto, desi. Dakle, bez ozbiljnosti na tom polju. Ili sa ozbiljnoscu onda kada je trenutak prepun vatre, bas, i kada je sve tako da ozbiljnost prosto biva nuzna.

Potrebno je, apsolutno, da mi bude drug, prvo. Nije da je neophodno da sa mnom gleda Seks i grad (mada se ja nikada ne bih bunila, osim u PMS-u kada bi mi se moglo desiti da zadrhtim zbog toga sto se se Samanta zaljubila u stotog lika sa kojim je polno opstila). Nije to neophodno, ne. Ali je neophodno da preda mnom ne glumi tako… bilo sta. Ja ‘ocu da bude otvoren. Da o stvarima moze da mi govori i onda kada su glupave. Da moze da mi kaze neku besmislicu koju bi eventualno svom drugu rekao i da zna da se necu naljutiti. I da ja njemu, naravno, govorim isto tako neke stvari. I da mu ne bude kao kriticno to sto cu ga zvati kretenom i budalom i idiotom i kakvim sve ne imenima. Treba da shvati da je to moj nacin da kazem: “Oh, dozvoljen ti je upad u moj svet; takvim imenima zovem samo one koji su mi pomalo ili bas jako dragi.”

Vazno, uzasno vazno: Da bude komunikativan! Da se ne snebiva kada je pred ljudima. Vise mi se dopada da bude gotovo sasvim nepristojan sa ostatkom covecanstva nego da tako smuseno cuti dok ja sa svetom komuniciram, sva predana i bolesno zivahna.

U sustini, ja bih jako zelela da mi njegova unutrasnjost bude tako prava mala riznica. Ne riznica dragocenosti nego riznica svega i svacega, neka koja nema kraja i to. Da uvek kada zavirim u njega mogu da nadjem nesto novo. Da je toliko prepun svega da nikada sve i ne stigne da mi isprica, prikaze i objasni.

Hocu i da se ponekad uplasim od snage koja u njemu postoji. Tako, da ga sva sledjena, sa polustrahom i poludivljenjem, posmatram dok mi prica o necemu kao nevaznom, dok sav je tako divno snazan i moj.

Ja volim ljude koji pomalo vole da rizikuju, na ovaj ili onaj nacin, pa je i to stvar koje bih potencijalno bila gladna.

Uzasno vazno je i sledece: Potrebno je da bude porocan. Fino okrenut nekom od poroka. Ako moze da zamisli dane i dane bez kafe, cigareta, alkohola – ja bih ga lepo odmah zamolila da iz mog sveta izadje. Postojao je jednom jedan koji je bez svega toga mogao pa mu je i zivot bez raznih drugih stvari mnogo lakse padao. I bez mene, dakako. Ili i bez bilo koje druge. A, opet, postojao je jedan koji je, eto, voleo i kafu i cigarete, bas jako kao, i meni se cinilo da je sasvim hedonizmu odan, a on zapravo nije bio odan nicemu sem svoj idiotluku i ponekad jos svom prljavom novcu. Razocaravajuce.

Ne znam da li ovo sledi iz gorepomenutih stvari, ali… potrebno je da snazno oseca, da burno, u sebi, reaguje na promene oko sebe. Da mi ne sedi jebeno ravnodusno dok citav svet se pomera. Da mi ne sleze ramenima kada kazem da sam frustrirana ljudskom gluposcu. Da lepo oseca prokleto pulsiranje planete i da mu bude jasna vaznost Dogadjaja u danima. Rutinu (u sebi i oko sebe) ako ‘oce – neka sa ljubavlju prema njoj lepo ode nekoj drugoj. Meni takav ne treba.

Idealan batica – u odnosu sa mnom

Tesko mi je da ovde navedem neki spisak momenata, upravo zbog cinjenice da je njegovo ponasanje sa mnom u uskoj vezi sa njegovim karakternim, gorenavedenim, osobinama. Ali, ‘ajde, poneke od stvari kojih mogu da se setim bile bi sledece:

Zabranjeno je da bude sav slatkast, da mi se tu raspada govoreci mi neke divne reci. Ok, jednom ce se desiti trenutak u kom ce divne reci trebati da mi kaze, ali i tada je zabranjeno totalno zadiranje u slatkastost jer se ona uvek i nalazi na samom rubu patetike. To mi ne treba.

Kada se svadjamo – potrebno je da shvati da moje “dvosatno durenje” nije prokleto durenje vec popizdjenost, ljutnja, bes ili kako god, i da to nece proci samo od sebe, i da nece sve biti dobro i najbolje ako bude cutao, vec da treba nesto da ucini, kaze i sl..

Vazno je da ne cuti o bivsim zenama. Nije da bih bila nesto luda od zelje da o njima sve saznam, ali je sasvim ok prica o njima (jer, prosto, postojale su), cak i pomalo sentimentalna, jer ja i jesam sentimentalan covek i sve ljude koji su mi se desili jos uvek vrlo nosim u svojoj unutrasnjosti, te se ni sama necu libiti da o njima govorim. Nece mi bas biti lepo ako bivse zene savrseno ispljuje. To nece imponovati mom egu, nikako. To ce ici u prilog cinjenici da je idiot i da ce takve stvari jednog dana i o meni umeti da govori, a uz idealnog coveka to prosto ne ide.

Ne sme da me gusi svojim prisustvom, porukama, pozivima, cime god. Ukoliko sam ne uspeva da pronadje granicu, ona ce mu biti vrlo jasna onda kada obrati paznju na to kako se ja ponasam, jer zaista se jezim od tih uvek – sam – tu trenutaka i nimalo mi ne trebaju. Jok. Ja sam ionako ona koja zamislja da sve moze sama, jebi ga. I nema veze sto to nimalo nije tako. Nema veze. Nece mi visiti za vratom i tu je tacka.

Ne sme da mi, posle mesec i dva dana veze dodje sa pricom o buducnosti – o proslavi nekih Novih godina, o nekim letovanjima i pickama materinama. Neka se sa svojim dugogodisnjim drugovima o tome dogovara. Ja mogu ili ne mogu da prihvatim i upadnem. Ne, stvarno, jako je zabranjeno da mi u zimu prica o tome kako smo na prolece mogli raditi to i to. To je, kada bolje razmislim, zabranjeno i nakon, recimo, pola godine i godinu dana veze. Jezim se od toga, jebi ga. Imam potrebu da pobegnem. Ne sasvim svesno, ali… citava unutrasnjost mi se tako zgrci, bolesna i otrovana. (Marina Cvetajeva lepo kaze: “Ali ja sam ptica i ne zali sto podelezem zakonu lakom…” Ne zali.)

(Evo jedne, pre godinu dana nastale, stavke. Bolesno vazne!!!) U mom stanu nije bas pozeljno da trazi mesta na kojima ima prasine, na kojima parket nije dobro prebrisan, na kojima se vidi paucina na zidovima i sve tome slicno. Moze to da vidi (i nuzno ce videti), ali ne zelim da mi na to skrece paznju. Posebno ne nekim kao strasno znacajnim tonom. Ipak, ‘ajde, i ako se takve stvari dogode, one nisu toliko strasne kao rovanje po mom frizideru i zelja da ga uredi. U moj frizider lepo moze zaviriti, cak i uci u njega ako mu se bas dopada, naci neki adekvatan komad hrane, jesti ga ili ga ne jesti, ali je jebeno totalno zabranjeno da mi govori stvari poput: “Juuuu, zasto ovo nisi bacila?” ili “Pa ovo ti stoji vec mesec dana.” Ili “Pa, Dijana, ovo je promenilo agregatno stanje!” Puca mi kurac!!! To je moj jebeni frizider, i ja sam tako koja jebeno jede iz njega, vec tri godine, i ako ti se ne dopada, ako mislis da ces dobiti prokleto trovanje hranom (to sto ja nisam verovatno govori o osnazenosti moga imuniteta, a ne o tome da je frizider ipak dovoljno u redu, ne, ne, nikako…), ako takve stvari mislis, dakle – jebeno ispadni iz stana i kupi sebi hranu koju ces jesti i zaboravi da si ikada imao glavu nabijenu u taj prljavi komad prostora. Ne, stvarno, ne mozes da mi glumis ni mamu ni tatu ni nikakvo ludilo. Trebalo bi da je moja razmazenost jasna stvar, kao i moja leprsavost, i u skladu sa tim trebalo bi da je jasno da ja bas i nisam covek koji sa drugim covekom voli da deli recimo osam zidova. Ne volim to. Ne kazem da mi nije lepo kada se to na neko vreme dogodi, ali generalno, da, ne volim tu stvar. I ne zelim da se uvaljujes u moj frizider, i ne zelim da ‘oces da ga spremis, i ne zelim da nista od stvar koje me okruzuju pokusavas da menjas. Jebena tacka ovde ide, da. (Frustracija, frustracija…)

I… i ne znam sta bi jos bilo vazno… Stvari koje su u vezi sa stvarima navedenim u odeljku vezanom za njegovu licnos, definitivno.

Vazno je da bude otvoren u odnosu sa mnom. Da mi prica o stvarima koje mu smetaju, koje mu se dopadaju, koje zeli, koje ne zeli…

Vazno je da jebeno ne zaboravlja na sebe i sve svoje dok se odaje nekim razigranim zanosima sa mnom. Vazno je da uvek, na jedan poseban nacin, bude vise sebi okrenut nego meni. I sada, dok ovo ispisujem, ja sapravo sebi postavljam pitanje: Kako je moguce da je to tako jebeno tesko? Mislim, kada bi meni neko trazio da na sebe mislim vise nego na njega, ja bih se smejala, jer mi je takav sled dogadjaja prosto logican. Ne vidim razlog za tu besomucnu potrebu za “kacenjem” za ljude. Trebas biti srecan sto ti neko velikodusno daje sansu da, dok si sa njim, i dalje na sebe previse mislis. Trebas biti bolesno radostan sto neko, vise nego sto zeli da te zadrzi, zeli da ti sebe zadrzis. Ne znam… kada bi meni to neko trazio – ja bih to shvatila kao krajnji stepen velikodusnosti.

I, u vezi sa tim… Nikada, jebeno nikada, ne sme pokusavati da skrati moj korak, da me ogranici, da zeli da me zarobi, da podize obrvu kada idem u grad sa zenama, da se lepo, elegantno napijem, a jos strozije je zabranjeno to dizanje obrve kada kazem da sam sa muskim dustvom, u kom se ja ionako ponasam kao decak, a ne kao neka jebite – me zena. Mislim, moze, za svoju dusu, da dizes tu prokletu obrvu, daleko od mojih ociju. To je ok.

I tako…

To je, dakle, taj idealan covek.

Kad to ovako poslozim (sto inace ne volim da cinim jer je besmisleno) cini mi se, istovremeno, i da je vrlo dostizan i da je nepostojeci.

Da se razumemo, ovaj blog je produkt ciste dosade. A ljudi (divni i nedivni muski ljudi) koji se u mom zivotu nadju, uglavnom tu i dospeju bas zbog pomenute dosade. Na ovaj ili onaj nacin. I svi oni (cak i kada su miljama udaljeni od ovog ovakvog coveka) bivaju idealni na jedan specifican nacin. I to ne samo zato sto me secaju sta je ono sto mi treba i sta je ono sto mi nimalo ne treba. Ne. Bivaju idealni zbog toga sto se carobno uklapaju u dane.

Ipak, kada bih stala da ih redom uporedjujem sa ovom "slikom" koju sam ovde nacinila - to bi, verujem, bilo prilicno porazno. I za mene i za njih. No ja se ne bunim. Kada bih htela iskljucivo idealnog, k'o onaj mudri filozof bih koracala svetom sa svecom u rukama govoreci kako trazim coveka. Ne trazim ga. Ja se radujem nesavrsenostima koje tako neplanski upadaju u dane.

Ono sto volim da vidim - tek je u vezi sa estetikom.

Ono sto fino osetim - od toga se tresu zidovi! I to je ono sto cini da se zaborave svi, oh, besmisleni ideali. :)

-_-

Sta njoj smeta u "volim te" recima?!

2010-12-02T10:40:00.000-08:00

-Volim te, znas...

-Zaboga! Pa to je uzasno!

(Dijalog. Iz nekog oktobra, recimo.)

Sta meni, dakle, smeta u te dve reci?

Skoro pa sve.

Osim sto nisam sklona konformizmu i tom utapanju u bezlicnoj masi (samo da bih sto tuplja bila, samo da bih se sto manje isticala, samo da bih sto manje besmisla imala na svojoj grbaci, samo da bih kroz jedno mogla da objasnim sve, samo da…) osim toga, dakle, nisam sklona ni bahacenju s emocijama. Neka sam i poluinfantilna mada je to sve osim istine.

Kao, ne zelim bas da kazem kada sam poslednji put te dve reci izgovorila, bilo kome, jer bih se zaista totalno smorila i poverovala u tu pricu o poluinfantilnosti koji ljudi povremeno pominju kada se o meni radi, mada zapravo potpuno neosnovano, ako se uzme u obzir da ja apsolutno nisam covek sklon da trckara svetom rasporene unutrasnjosti govoreci univerzumu: Ej, ovo sam ja, pogledaj me!

Ne zelim da me gledaju i zagledaju. Spoljasnjost – to je ok. Mozete da je zagledate, da zavirujete sa svih strana. A unutrasnjost… oh, tu je pristup pretezno zabranjen. Postoji zapravo jedan deo koji tako stoji na izvol’te i koji svako moze da dirne, ne zbog toga sto mi nije bitan, vec zbog toga sto mi je lakse da sa samom sobom disem onda kada ne moram sva u sebe da se zakljucavam. Ostatak moje unutrasnjosti biva prikazan samo ljudima koji su mi izuzetno dragi (koje izuzetno volim, ‘ajde). Mogla bih da poverujem da u svemu tome ima i komad samozivosti i sebicnosti. Razmatrala sam i tu mogucnost, stvarno jesam.

Kao: ja zamisljam da je sve u meni beskrajno dragoceno pa to tako brizljivo cuvam, pokazujuci se samo odabranima.

Malo mi to zvuci besmisleno, ali ostavljam tu mogucnost otvorenom.

Ono sto pokusavam da objasnim, Andric je divno i mudro nazvao emocionalnim egzibicionizmom. I u te dve presjajne reci staje gotovo sve ono cega se ja gnusam.

Ali, ‘ajde, mogla bih da krenem od sledeceg…

Kada je “volim te” ok stvar za izreci:

- Kada je govoris mami/tati/sestri/bratu… (I rodbini koju istinski volis, a ne onoj u cijoj se blizini jezis zbog ponovnog suocavanja sa ljudskim idiotlukom.)

- Kada je govoris prijateljima – onima koje istinski volis, dakako, a ne onima koje poznajes mesec, dva i tri.

- Kada je govoris coveku s kojim si u romanticnoj ljubavi. (Ne kao istinski romanticnoj, vec se to tako naziva, znas…) I ne posle mesec dana. I ne posle dva meseca. I ne bas ni posle tri. (U mom slucaju – to je najcesce nikada, ali ja ionako imam poluinfantilnost svoju da se sa njom branim…)

- Kada je govoris svom kucnom ljubimcu. (Njemu je to ok reci i posle nedelju dana, cak!)

Zvucalo bi bizarno kada bih ja sada rekla da za “volim te” reci postoji i neki vremenski okvir, ali je cinjenica da postoji. (Ili mozda ja samo nisam u dovoljnoj meri romanticno bice pa ne uspevam da poverujem u neke ljubavi na prvi pogled i sve te, oh, tako divne, moguce i coveku svojstvene stvari!)

Prosto, mi ne mozemo da nekog volimo za mesec, dva i tri. Moze nam biti drag, bas bas jako drag, beskrajno drag, ali ne mozemo da ga volimo, tako duboko, predano, istinski. Stendal je o ovim stvarima vrlo lepo pricao.

Cika je naveo cetri vrste ljubavi, objasnjavajuci kako ih postoji jos mnogo, ali kako su u pitanju tek nijanse:

1. Ljubav – strast (za moj pojam objasnjenog - u knjizi nedovoljno objasnjena.)

2. Ljubav – ukus (cista, ona koja je vise romanticna nego strastvena, ona iz koje “ispada” svaki komad neprijatnosti, nelepog, koja se dovodi u pitanje cim nelepo postoji, zapravo.)

3. Fizicka ljubav (na nagonu zasnovana, dakako.)

4. Ljubav iz sujete (u koju on, vrlo smelo, svrstava vecinu nasih ljubavi sto, bez obzira na sav talenat za idealizaciju, nije bas receno s preterivanjem.)

(Ja, doduse, ne mogu reci da sam sigurna koja od ovih ljubavi bi trebala biti “prava ljubav”, ali mislim da bi ljubav - strast bila najpribliznija onome na sta se misli kada se govori o istinskom voljenju.)

Dalje, cika Stendal objasnjava nacin na koji se ljubav radja, navodeci “slike” onoga sto se “dogadja u dusi”:

1. Divljenje

2. "U sebi se kaze: “Kakvog li uzivanja ljubiti to stovrenje, primate poljupce od njega!” itd."

3. Nada (ispituju se potencijalne savrsenosti, uglavnom se desava popustanje nagonima i dr.)

4. Ljubav se rodila

5. Prva kristalizacija

6. Sumnja koja se radja

7. Druga kristalizacija (u kojoj se trazi potvrda za “on/ona me voli”)

Cika Stendal nadalje objasnjava kako izmedju broja 1. i 2. moze da prodje godinu dana. Izmedju broja dva i tri mesec dana (“Ako se nada ne pojavljuje brzo, neosetno se odustaje od broja 2. kao da donosi nesrecu”). Razlika izmedju 3. i 4. stepena je vrlo suptilna. Nema razmaka izmedju broja 4. i 5. "Njih moze razdvojiti samo intimnost."

Izmedju broja 5. i 6. moze da prodje nekoliko dana, sto zavisi od smelosti i zestine karaktera. A izmedju 6. i 7. nema razmaka.

Pretpostavimo da je rec “kristalizacija” ostala nejasna, iako naslucujemo njen smisao.

Covek je, dakle, i kroz ljubav sklon da idealizuje voljeno bice (ili ljubav samu) pa cika Stendal (meni izuzetno mio) naglasava kako se ljubav moze smatrati pravom tek onda kada “pobedi” obe kristalizacije.

U prvoj shvatamo nesavrsenosti voljengo bica, “odvajamo” se od njega na poseban nacin, preispitujemo svoje/njegove odluke itd., dok u drugoj kristalizaciji (do koje se uglavnom dolazi vec nakon prve - kada se sumnja izrodi) preispitujemo samu ljubav koju osoba potencijalno gaji za nas.

(I ne mogu vise da vam prepricavam Stendalove mudrosti. Citajte ga. Fin je batica.)

I on je, dakle, mudro naveo kako izmedju broja 1. i 2. moze da prodje godinu dana. Dabome, nimalo slucajno. Utvrdjeno je da zaljubljenost traje do sest meseci, sto ce reci da ljubav pre sest meseci i ne moze da se rodi, mada se nama, naravno, moze ciniti da je ona vec uveliko prisutna.

U zaljubljenosti imamo grcevitu potrebu za covekom na koga je zaljubljenost usmerena. Mislimo na njega milion sati dnevno, ceznemo za poljupcima, dodirima, seksovima, razgovorima, blizinom… U ljubavi prihvatamo odusustvo voljenog bica. Ono nam je potrebno, ali ne osecamo kao da “gubimo vazduh” kada nije u nasoj neposrednoj blizini i dr..

(A... “gubimo vazduh” je upravo dobar izraz jer predstavlja samu fanaticnost osecaja zaljubljenosti koji upravo zbog svoje silovitosti dovodi do toga da nam se cini da ono sto je zaljubljenost lici na ljubav.)

Kada se govori o ljubavi i seksualnoj zelja, ona je, pak, burna sama po sebi i tesko da ume biti suptilna na onaj nacin na koji ljubav jeste. (Kada je nagon zdrav, dakako.)

Pomalo se, dakle, blizimo odgovoru na pitanje: “Zasto nije ok reci volim te nakon pet i deset nedelja poznanstva?”

Zasto sto je besmisleno. Tacka.

Iako sam, zbog svoje beskrajne sebicnosti i egoisticnosti, sklona da svoje misljenje stavljam ispred svih misljenja sveta, gore navedene stvari pretezno su cinjenice, a ne nesto sto sam bas ja, eto, juce, eto, iz dosade izmislila.

Ipak, ako bih govorila o sebi licno, naglasila bih kako ja “volim te” ne volim da kazem ni onda kada istinski volim. Ili, ‘ajde, nije da prosto ne volim nego i ne umem. Treba mi vremena. Stvarno mi treba. Ponekad mi se cinilo da citava moja unutrasnjost vristi od zelje da te dve reci iz sebe izbaci, ali do toga nije dolazilo. Ponekad su iz mene te reci apsolutno ispadale. Ponekad se, eto, desavalo i da osecam da zelim da ih izgovorim, ali da ne uspevam. I, u tim slucajevima, obicno bi mi vrlo brzo bivalo vrlo jasno da je dobro sto ih nisam izgovorila jer ljubav i nije postojala.

(I ja sam, jasno, sklona idealizaciji. Idealizaciji osecanja pogotovo!)

Neko bi (ne bezrazlozno) ovde postavio pitanje - zasto su meni, eto, toliko vazne te dve mizerne reci kada su one samo reci. I to pitanje bi bilo skroz na mestu.

Ja zapravo zivim od reci (sto u buducnosti posebno planiram) i recenica “ljude cine dela, a ne reci” meni nikada i nije bila sasvim prihvatljiva, jer je rec, onda kada je ostra i kada je istinski iz same srzi bica proistekla, vec sama po sebi materijalizovana misao i kao takva ne moze biti bezvredna. Naravno, svet bi bio nesto drugacije mesto kada bi ljudi govorili samo one stvari koje misle, pa ni ja nesto posebno ne ispadam iz te skupine koja je sklona da recima “zatrpava” nekolicinu svojih osecanja i pomisli. Ipak, cesto se odlucujem za govorenje onoga sto osecam i mislim, pa kao nalazim da mi to daje za pravo da o recima govorim kao o beskrajno vrednima.

Moja profesorica psihologije je objasnjavala kako kada nesto “porecimo” (materijalizujemo u reci) – mi to nesto, ujedno, “ozivljavamo”. Ne znam da li u sebi nalazite primere koji bi ovo mogli da potvrde, ali ja sam sasvim uspevala da ih nanjusim:

Sklona sam da ljudima (pa ni sebi samoj) ne govorim o svojim zaljubljenostima, dok ne budem potpuno sigurna u njih, jer mi se uvek cini da, kada ih izgovorim kao postojane – one takve i bivaju, cesto pogresno, cesto vrlo pogresno.

Ali, 'ajde, jos malo o vaznosti reci:

- Jezik je primarno sredstvo dozivljaja i izrazavanja naseg modela sveta (unutrasnji/spoljasnji jezik)

- Rec je vec interpretacija!

- Mi, u velikoj meri, vidimo i tumacimo svet u zavisnosti od navika grupe kojoj pripadamo (odnosno - ljudi razlicitih kultura vide svet na razlicite nacine, organizuju opazaje na razlicite nacine i sl.…) a primer za to bi mogli biti, recimo, Hopi–indijanci koji nemaju jezicke forme za izrazavanje proslosti, sadasnjosti ili buducnosti, te nemaju imenicu za sve sto kratko traje (plamen bi bio jednak sa dimom, jer umesto toga kod njih postoji tek rec “vatra”)… Dalje, Eksimi imaju pravu malu riznicu reci za vrste snega. Pa bi bilo fino navesti i kako smo mi jedan od retkih naroda (ne bih tvrdila – i jedini) koji u svom recniku ima rec “tudje”.

…

(Kako je ovo sve u vezi sa “volim te” – momentima, rekla bih i kako bismo da umesto “voleti”, “zeleti”, “biti zaljubljen” imamo jos poneke od reci koje izrazavaju nasa romanticna osecanja – umeli adekvatnije da ih izrazimo, pazeci na nijansu onoga o cemu govorimo. Ovako, istina, to i nije uvek jednostavno.)

No, da apsolviramo ovo…

Ne znam kako stvari kod vas stoje, ali u mom svetu, “volim te” je “pre vremena” lose reci iz sledecih razloga:

- “Kacim” se za reci. Ako si nesto rekao – to si rekao. Tu je tacka. Ne postoji mogucnost da to povuces. Ako si “volim te” rekao posle mesec dana i ja te sledeceg meseca ostavim, a ti budes sasvim miran i najmirniji, meni ce, logicno, biti sasvim jasno i najjasnije da tu ni “v” od voljenja nije postojalo, a nije kao bas lepo pricati sranja nekim ljudima sa kojima se lepo ljubis, lepo jebes, ili sta god.

- Kada cujem te dve reci osecam se ugrozenom upravo zbog toga sto meni one (verovatno i neosnovano) lice na nesto sto iziskuje istovetan odgovor. Istovetan odgovr se od mene uglavnom ne dobija. Dobija se opsirno objasnjenje zasto te dve reci u buducnosti ne treba da se koriste.

- Kada cujem te dve reci – najezim se. Nelepo, uglavnom. Pozelim da pobegnem. Kao, ako je “volim te” izreceno pre vremena – covek koji je to izrekao je ili covek koji se “kaci” za ljude, ili covek koji previse laska (potencijalni zavodnik, opisan u Kategorije ludaka na koje nailazim), ili je covek koji ocajnicki zeli da voli, ili je covek koji je emocionalno nezreo. Sto se mene tice, tu nema daljih odstupanja.

- Kada cujem te dve reci (zbog mog “kacenja” za reci, jel’te) desava se (onda kada sam iluzijama sklona, u zimu recimo), da pomislim da bi one mogle imati smisla, kog uglavnom u datom trenutku nemaju. Meni to ne treba. U mom svetu, nikome to ne treba. Volim ciste reci, ciste odnose, jasnocu pogleda, kacenje za samu srz stvari. Ne volim ta odstupanja. Volim da sve bude onako kako jeste i da se ne zamislja da su stvari ono sto nisu.

I tako… mnogo je, zapravo, razloga iz kojih te reci bas i ne volim da slusam.

Izgovaram ih, kao sto rekoh, odvec retko, a nekada i ne mogu da ih izgovorim, ali onda, kada ih izgovorim (ili cak i onda kada ih zapisem) za mene su one – amin! Na (mozda, ‘ajde, i romatican nacin) u mom svetu su one polujednake sa “zauvek”.

Volim te - i to je trajna radnja. Volim te - i stalo mi je do tebe. Volim te - i brinem za tebe. Volim te - i brinucu za tebe i onda kada ne budemo bili u ovoj ovakvoj vrsti ljubavi, i kada tu budu bili i neki drugi i deseti ljudi, osim ako se ne desi da ti to bas strasno, najstrasnije sjebes, a to se obicno ne desava jer kada te dve reci konacno izgovorim onda su poneke od stvari vec sasvim izvesne...

Citava ova prica nastala je, zapravo, zbog jednog, trenutno mi vrlo dragog coveka, koji, u sustini, sav i jeste nekako voljiv, i koji i tu rec tako lako trosi. (U mom svetu se tu uvek radi o "trosenju", ali u njegovom svetu, s objasnjenjima oko svega toga, to nije trosenje vec drugacija upotreba tih reci. I to je ok, valjda. Ok je iako te reci kod mene imaju samo jedno jedinstveno znacenje.) Neki ljudi to prosto tako rade. Ili su neki ljudi prosto otvoreniji od mene same... Kako god.

No, htedoh reci, pricao mi je o tome kako “volim te” u njegovom svetu ima razne boje i kako je razlicite tezine. Kako je nekada volim te = ne mogu bez tebe, nekada je volim te = cinis me srecnim, nekada je volim te = ispunjavas me… I svasta tako, kaze, “volim te”, moze biti. I to je valja ok, kada se tako obazlozi. Ali kod mene je “volim te” samo jedno. I tada, kada se oseca, izgovara ili zapisuje – ono je sveobuhvatno. Ono je volim te = ispunjavas me, cinis me srecnim, cinis me tuznim, mogu bez tebe, ne mogu bez tebe, zelim te, razumes me… (I onda ovde ide matematicki znak za beskonacno.)

I nije to moje “volim te” neka dragocenost, bozemoj, ali meni samoj zaista jeste jer tada, kada ga izgovorim, znam da sam dostigla sami vrh tog osecanja i da je ono sto se materijalizovalo u reci kompletan odraz svega sto tom coveku zelim da kazem, objasnim i poklonim. Na moju veliku radost, desavalo se da i ljudi koji su tu pored mene shvataju kojim bojama je moje “volim te” obojeno. Poneki su cak umeli da cene i cinjenicu da mi milion godina treba da to izgovorim. Poneki su, pak, bili halapljivo gladni tih reci i vrsili teror nad mojoj prirodom, nastojeci da iz mene te reci iscupaju.

Eelm, taj covek, taj vrlo mi drag covek, upravo sasvim divno egzistira u mom svetu. I jasan mu je nacin na koji ja ne volim da volim, kao sto je i meni jasan nacin na koji on voli da voli. I nije sklon emocionalnom ezgibicionizmu. I sve dok je tako, bahata upotreba reci ostaje tek u vezi sa mojom beskrajno idealistickom zudnjom za menjanjem sveta.

Eventually it will happen...

2010-11-19T06:57:00.000-08:00

- Ma, pun mi je tog preseravanja! Kao, stalno se nesto sokiraju, unezvereno trepcu kada cuju neke, ju, kao sramotne reci. A naravno da bi lepo, elegantno rasirile noge, ili otvorile usta, ili sta god. Naravno da bi. Samo, kao, znas... do toga treba da se dolazi, to treba polako, i ovo ono... Ma, pun mi je toga, ali bas!

(B., Novi Sad, novembar 2010.)

Sanjam te fantasticne ljude i te fantasticne seksove.

Sanjam kako se dajemo liseni svih predrasuda, kako smo culni, bolesno, do kraja, kako se poklanjamo bez ostatka, kako se savatavamo po ulicnim budzacima nekim i kako nas nije briga da li ce nas neko videti, niti da li se znamo, uopste.

Sanjam i kako posle toga odlazimo, lepo fino, bez da iko ikakvo pitanje postavlja.

Sanjam kako mi dolaz neki ljudi iz proslosti, sve naoruzani lepotom i ludilom, kako stizu do mene razodeveni, kako mi nude svoje telo, kao na posluzavniku, i kako je na meni samo da odaberem, da ogrebem, opipam, uzmem, isprobam kao ljusku i kasnije bacim ako mi se ne dopada.

Sanjam kako se lomimo u svojoj silnoj seksualnosti, kako je ne sputavamo, kako masturbiramo po pedeset puta dnevno i jos toliko puta se jebemo.

Sanjam kako mi stizu neki novi ljudi, onakvi kakve volim da budu, sa tom dugackom kosom, recimo, i tim savrsenim nogama, bolesno dobro izvajanima, manje maljavim na onim mestima na kojima takve treba da budu. Sanjam kako me obgrljavaju tim carobnim rukama, sa obavezno snazno izrazenim venama, i kako me gledaju tim ocima, izludelima od svega sto iza njih postoji.

Sanjam kako se ne poznajemo, ali se lepo, fino telesno poklanjamo, jer je zdravo da se prvo to desi, jer znamo sta kasnije mozemo ocekivati, jer znamo da li su nam preveliki, premali, presiroke i preuske. Sanjam da se ne dajemo mlako, dosadno, sporo. Sanjam da se jedni drugima hranimo izdasno se dajuci, da se cupamo za kosu usput, da govorimo prljave reci, da se grebemo, da se rvemo, da se slatko povredjujemo, da na kraju strascu pokidani opruzeni na krevetu lezimo, deleci cigaretu, neizostavnu, cuteci, potpuno, jer znamo da nema sta da se kaze, jer je bilo dobro, predobro.

Sanjam da ne postoje predrasude dok koracamo jedni pored drugih. Da ne cutimo kada se radi o tome gde, kako i sta volimo. Da ne glumimo orgazme, nikakve. I da ih je uvek. Da se raspadamo orgazmirajuci.

Sanjam da slobodni smo u svojoj telesnosti i ljubavi koju prema njoj gajimo. Da u njoj uzivamo, ispitujuci granice. Da se ne budimo u pola zivota pitajuci se sta bi bilo da je bilo.

Sanjam da ne govorimo "Ok, to se desi, pa prodje". Sanjam da to ne prolazi. Da vatra uvek jednako przi prste. Da kada ne przi prste - da imamo recept, neki skroz dobar, da je potpalimo, da duvamo u nju, da ponovo bude velika i luda. Sanjam i da kada vatra nije velika i luda - da mozemo lepo da odemo, bez da pomisljamo da bezveze je otici samo zbog toga sto vatre nema. Jer vatre treba da ima. Jer nije sporedno. Jer nije nimalo sporedno. Jer vazno je da spoljasnjost i unutrasnjost uskladjeni budu. Jer ne mozemo biti tako uskogrudi i zadovoljavati se samo jednim, iskljucujuci pritom drugo. Jer jedno i drugo daju sintezu koja raduje. Jer jedno bez drugog nije bas do zauvek dovoljno.

Sanjam da vise ne sanjam. Da ono sto sanjam – konacno desi se. Sanjam da ne budemo ludi, svi kolektivno, da ne izmotavamo se u svojoj putenosti. Da dajemo se – bez ostatka. I da se svi tako dajemo. Ili da bar onima koji se tako ne daju to pise na celu, da pa se ne razocaravamo zalud. Sanjam da nismo ludi ovako kako jesmo. Da sve govorimo. Da nista ne precutimo.

Sanjam da smo manje komplikovani u svojoj tupavosti. Da mozemo da budemo ono sto jesmo, najzad. Bez maski kojekakvih. Bez lazne moralnosti - posebno. Srecni u svojoj putenosti i razuzdanosti. Jer nije da nismo zivotinje koje misle. Jer nije da nismo zivotinje koje bi trebale na svoje zivotinjske porive da misle. Jer nije da lose nam je kad s njima smo uskladjeni.

O raskidima kojekakvim

2010-11-11T04:55:00.000-08:00

-Divan je, sjajan, presjajan i... i, kao, eto… morace da se zavrsi sve to, jebi ga…

(Dijalog, koji je vise monolog, oktobar 2010. Novi Sad)

Ja se kao oduvek gnusam tih nekih krajeve nekih veza i vezica.

Kada sam bila dovoljno mala da mi ti kiksevi budu oprosteni – zavrsavala sam stvari putem veselih SMS-ova, koji su bile zapravo sasvim bezobrazna stvar, ali koji su, isto tako, bili, kao, sasvim divno sklopljeni, toliko divno da se cak cini i da se raspadam od bola onda kada mi je potpuno svejedno. Kapiram da je to ok kada imas nekih cetrnaest i petnaest godina i kada se sa ljudima tako nevino i naivno ljubis (i eventualno pomalo povatas) i kada ti sve to postane dosadno, prosto zato sto si mali i zato sto ti nesto drugo treba. Kasnije, kao, mozes da predjes na visi stepenik i raskide obavljas razgovarajuci preko telefona. I takodje ti moze biti oprosteno jer si dovoljno mali da bi bio idiot i besmislene stvari jos besmislenije zavrsavao.

A nekada se, eto, desava da nijedan nacin da se rec “kraj” saopsti nije dovoljno adekvatan...

U svakom slucaju, ja sam, definitivno i apsolutno, uvek imala problem sa zavrsavanjem stvari. Iz raznih razloga. Nekada zbog preterane obazrivosti. Nekada zbog toga sto me mrzi da ista zavrsavam. Nekada zbog toga sto kao volim pa se sva kao nesto raspadam i to.

Kako god.

Desava se, eto, da ti raskidas ili da on raskida. I koji god da je slucaj – sve to nije posebno sjajno. Nikada. Desava se, istina, i da oboje raskidate i to je mozda i najkriticniji (a poenkad i najsjajniji) oblik kraja.

Ovde bih, pak, govorila o onim krajevima koji su mi se desavali, na ovaj ili onaj nacin, a ciji sam ja inicijator bivala. S toga ovo, dakle, nije stivo koje ce dati odgovor na pitanje “Kako svog voljenog koji me je ostavio da prebolim?”

Verovatno nikako ako to pitanje tako pateticno konstruisano u glavi imas.

(Kategorizaciju, kao sto vec jednom rekoh, pomalo volim jer mi ona daje sansu da zamislim da sam se za korak vise popela u procesu racionalizacije, iako je to uglavnom sve samo ne istina.

I... evo ponekih od veselih krajeva koji mi upravo padaju na pamet…)

Ja - Te - Vise - Ne - Volim kraj

(Ako je voljenje uopste i postojalo)

Ako je voljenje uopste i postojalo, dakle, to bas i nije jednostavan kraj. Trebas da mislis na necija osecanja, trebas da mislis na ono sto je bilo, trebas da kroz um provuces “Zasto se ovo desilo?” pitanje i svasta tako trebas… I uglavnom ti treba vremena da dodjes do tacke u kojoj shvatas da definitivno zelis kraj, a dok do te tacke ne stignes – prokotrljacete se zajedno kroz razne neadekvatne dane.

I, kao, rekla si stvari, izbacila si ih, poslozila pred nekog, i neko je naravno sjeban jer te neko, eto, jos uvek voli i, kao, sasvim nije ocekivao sve ovo (Kako je to moguce? – pitas se).

Za Nekog – ne znam koji lek postoji.

Za tebe… pa… ti si lek vec manje – vise nasla, cim si do ovog koraka stigla.

Nije svako obazriv (na svoju srecu) u onoj meri u kojoj ja jesam, ali pri ovim ovakvim krajevima volim da neko vreme tako budem fina i suptilna i da me taj Neko (jos uvek potencijalno slomljen) ne srece sa nekim drugim ljudima sa kojima se, bozemoj, ljubim, ceznjivo gledam i sta sve ne.

Oh, da! Ako si dovoljno pametna, ipak postoji jedan lek za tebe: Ne upadaj u novu vezu. Dovoljno dugo. Nemoj. Nemoj. Nemoj.

Tek, ‘ajde, zamislimo da si ljudsko bice koje egzistira sa vrlo postojanim komadom emocija u sebi i da ti taj kraj, bez obzira sto si ga inicirala, nije lako pao. Treba ti oporavak. Evidentno. Od kojekakvih voljenja. Od kojekakvih krajeva. Od kojekakvih sranja izmedju. Ne upadaj u novu vezu. Jok.

Sjebali - Smo - Se - I - To -Je - To kraj

(Ako je voljenje uopste i postojalo)

Ako je voljene uopste i postojalo, zavisno od njegovog intenziteta i duzine trajanja citave veze – ni ovaj raskid nije u kategoriji divih i jednostavnih. (Koji, kao, jeste?)

Moze se desiti da ste se “razvlacili” milionima godina i da ste zajedno prosli kroz razne divne i nedivne periode i da ste sada vec pomalo (i ne bas pomalo) siti jedno drugog. Moze se desiti (sto biva posebno kriticno) i da se i na kraju volite (malo drugacije, kao ratni drugovi, recimo, jer to i jeste) i onda sve to biva jos za par nijansi teze...

Tek, u jednom trenutku oboje zakljucite da sve to vise nema smisla i da ste previse unistavali jedno drugo i da je vreme da se sada malo volite, i smejete, i placete sa nekim drugima. I, iako citav taj plan za buducnost zvuci kul i prekul – sadasnji trenutak nije tako jednostavno prevazici pa je vrlo verovatno da ce posledice ovog kraja biti osetne u narednih milion godina. I posledice citave veze, dakako.

Lek… ne znam… lek (za oboje, ovoga puta) bi verovatno bio: Bivajte sa sto vise ljudi.

Ne, ne zato da bi vam se neko divan i predivan desio, vec zato sto vam je ta stvar, pretpostavimo, ipak pomalo nedostajala kroz sve dane voljenja i mucenja. I zato sto trebate da se setite sta je ono sto ste voleli u bivanju sa sobom samima i sa nekim drugima...

Probavajte, dakle, tela i ljude kao ljuske i, ako se sa nekima osetite sasvim lepo i ucini vam se da su stvari potencijalno divne, nisam sigurna, ali… mozda bi trebali i da ostanete. Neko ce se uvek naci da previje ranu koju je neko drugi ostavio. Neko mozda bas i trazi samo te takve, toboze ranjene, jer se tako, moshmisliti, oseca vrednim i korisnim. Ne znam. Neko voli razne oblike mazohizma.

U slucaju da voljenja nisu bila posebno duga i intenzivna i u slucaju da na samom kraju vise ni Lj od neke kao velike ljubavi nije ostalo – stvar je znantno jednostavnije, mada ne i sasvim jednostavna.

Fino cete to zavrsiti, mozda cak sasvim ortacki.

(Zapravo mi se pre oko pola godine desio jedan ovakav raskid i bio je, apsolutno sam sigurna, sjajniji od svih raskida koje sam mogla sanjati i sumnjam da cu ikada uspeti da tako divno zavrsim stvari sa nekim. I… i nista… oboje smo se posle toga osecali divno i predivno. I oboje smo se vrlo lako okrenuli nekim drugima.

Neka specificna unutrasnja ostecenja mogu potencijalno postojati, ali ona su vrlo zanemarljiva kada pogledamo coveka pored sebe i shvatimo da se on zbog izvesnog kraja oseca divno koliko i mi sami. Osecaj je spasonosan. Rasterecujuc. Ali citava stvar je tesko moguca, verujem.)

Ona - Ili - On - Zavrsavaju - Stvar - Da - Ne - Bi - Voleli - Jer - Im - To - Sada - Eto - Ne - Treba kraj

…jer im to sada ne treba, iz ovog ili onog razloga…

Uzmimo da razlog lezi u cinjenici da su oboje nedavno zavrsili dugu vezu i, kao, neko od njih dvoje uspeva da zakljuci kako ovo nije pravi trenutak za graditi nesto sa nekim, jer je covek, prosto, jos uvek emocionalno nedostupan.

Ovo nije toliko mucno ako su stvari dovoljno kratko trajale. Ako su se oduzile i ako je druga strana, ili ako su obe strane pocele potencijalno da osecaju nesto – sve je za nijansu mucnije, ali i dalje nije ravno torturi razigranoj.

Tek, nije to lek, to je unutrasnje upozorenje koje covek sebi samom posle ovoga treba poslati: Ne upadaj u novu vezu.

(Pada mi na pamet kako sam ovu stvar, ovaj tip raskida, na samom pocetku svog puberteta, vrlo rado cinila i kako je razlog bio upravo moj strah od bliskosti. Kao, ucini mi se da je covek sjajan i presjajan i ucini mi se da imam neke leptirice u stomaku svaki put kada sa njim trebam da se vidim, i, kao, ucini mi se da to bas nije dobro, da to nikako nije dobro, da mogu biti povredjena, bozemoj, da sve to treba zavrsiti, brzo i sto brze. I onda sam to i cinila. Vrlo rado, cak sasvim veselo. Svojim glupavim porukama, naravno, u kojima sam objasnjavala uvek istu stvar: kako ja, eto, sada bas nisam za sve to.

Ukoliko je razlog ove ili slicne prirode – budite spremni na to da cete za doticnim covekom jos dovoljno dugo ceznuti.

Kao… bar se desavalo, pri mojim tinejdzerskim razigranostima. I bilo je lepo, zapravo. S ove distance – sasvim, sasvim decije lepo.)

Postoji - Neko - Drugi kraj

Sjajan kraj za onoga ko raskida!

On, dakle, odmah ima nacin da nadomesti kojekakve praznine i cak i ako je osobu sa kojom je bio potencijalno voleo – sve ce mu to mnogo lakse pasti jer pored sebe ima nekog za kog, eto, cak i nesto kao oseca. To je lepo. To je fino. To je jednostavno.

Lose je za drugu stranu, istina. I lose je i za objasniti joj.

Ne znam da li ovde treba biti iskren.

Licno sam rada da stvari upakujem u kojekakve folije da bih ljudima olaksala ono sto ce im samo po sebi biti tesko. Sujetna sam i ne znam da li bih volela da mi neko kaze da voli nekog drugog dok ja zamisljam da mi taj neko treba jako i najjace. Generalno, ja sam i za lazi, razne bas. Ovde posebno.

Lek: Ako raskidas – ti ga vec imas. Sjajno! Raduj se. Raduj se novom coveku. I, kao, pokusaj biti obazriva (ovde je to bas potrebno) pa gledaj da te ovaj prvi sa njim bas i ne gleda.

Seks - Je - Los kraj

Sto se mene tice, ovo je jedan vrlo validan razlog za raskid.

Imam veliku srecu da je ovo stvar o kojoj sam te razmisljala i koja mi se nije dogodila. Ali potpuna dilema je: Sta bi se dogodilo kada bi covek bio najsajnije sjajajn, a kada bi seks bio najuzasnije uzasan? Trenutno pomalo sumnjam da je to moguce. (Kada sumnjam da je to moguce, onda, dakle, ne uzmam u obzir velicinu spolovila kao potencijalno neadekvatnu stvar vec sam kvalitet seksa.) Kao, ako je covek najsjajnije sjajajn (i ako sve to nije samo iluzija) tesko da nece imati potrebu za stvarima koje su i meni samoj potrebne i tesko da, uopste, covek koji mi se istinski dopada moze biti odvec pasivan na tom polju, nedovoljno zainteresovan za istrazivanje oblasti svoje i moje seksualnosti i svega tome slicnoga.

U svakom slucaju, ukoliko je situacija ovakva – prilicno sam sigurna da je potrebo raskinuti jer ce se seskualna frustriranost ubrzo preneti na druge segmente veze i od sjajnosti i presjajnosti nece ostati ni S ni P.

Lek: Sresti se sa covekom sa kojim je seks bio provereno sjajajn.

(Racunam na to da svaka zena iole svesna vaznosti ove oblasti, ima jednog takvog.)

Ona - Ili - On - Zavrsavaju - Stvar - Da - Ne - Bi - Voleli - Jer - Je - Covek - Eto - Iz - Nekog -Vrlo - Oredjenog - Razloga - Nepodoban kraj

Recimo da je covek u vezi sa nekim, a vi ste tu pored, kao “druga violina” (klise, zaboga, kakav klise!). Ili, recimo da je covek los po vas, prosto, iz tog i tog razloga, nekog vrlo konkretnog, cak.

Ovde je kraj vrlo vazan i preporucljiv. I treba biti jasan, ostar, kao brz i kratak rez. Nema premisljanja. Nema tone nedoumica. Ako sada to ne uradis – ko zna kada ces, i mozda nikada neces, i ovo i ono.

Lek je samo: Potpuno se udaljiti od coveka. Na razne nacine.

I uopste nije vazno da li ces se za nekog narednog “zakaciti” ili ce se tela samo probavati kao ljuske. Vazno je da se ode i otrci. Ako je razlog dovoljno jak i smislen.

(Meni su se takvi, eto, desavali. Ali ja, eto, nisam odlazila. Jer pomalo volim kad boli. I jer volim do kraja da ostanem u igri i kada je vec gotovo sasvim nelepa i losa po mene. No mazohizam i nije za svakoga, jbg…)

Ona - Ili -On - Zavrsavaju - Stvar - Iako - Sasvim - Ne - Zele - Da -Je - Zavrse - A - Razlog - Za - Odlazak - Je - Velik - I -Najveci kraj

Nisam sigurna da potencijalne razloge za ovakve krajeve zelim da navodim. Moze biti da ste ovakav kraj povezali sa nekim krajem koji vam se desio ili koji treba da vam se desi.

I, vrlo razlozno sam ovu kategoriju ostavila kao poslednju upravo zbog cinjenice da ovde ne postoji neki lek koji je sasvim delotvoran osim leka koji ne volim takvim da zovem, a koji to ovde nuzno jeste. Vreme, dakle. Vreme je lek.

Spremite se, bas se spremite, na dane, na preduge protracene dane. Na neke duge, puste i dosadne sate. Na neke ceznjive poglede. Na neka ceznjiva posezanja za telefonom (posebno ona u pijanim stanjima, kakvih ovde nuzno ima). Na svasta na sta ne zelite da se spremite se spremite.

Kada je sve kao sjajno i presjajno i kada vas neko sasvim razme i kada nekoga sasvim razumete a kada ipak, eto, morate da odete – sve ono presjajno je upravo pretuzno i tesko da stvari mozete naciniti jednostavnijima. Lose je i tu je tacka. Raspadace te se i i tu je tacka.

Sansa sa potencijalna “vracanja na staro” sa covekom s kojim se stvar zavrsava je ovde velika i najveca.

A lek je ovde najmanji i najnedelotvorniji: prijatelji, alkohol, sati samoce, pateticna muzika, kojekakve knjige i filmovi, kojekakva tela, kojekakvi novi ljudi, i bla bla… Lista je podugacka, a sve je stvar afiniteta. Licno mislim da nista osim svega ovoga zajedno i vremena u ovom slucaju ne moze da pomogne.

Izostavljeni tipovi krajeva su izostavljeni upravo zbog cinjenice da mi se nisu desili ili da se nisu desili nekom meni bliskom, ili da su se mozda cak i desili, ali da mi je bivalo gadno da o njima pisem.
Poneki su preskoceni i zbog toga sto su cesto besmisleni do samog ruba besmisla. To su oni u kojima neko pobegne bez reci. Ti ili on. Ko god. Kako god. Zbog cega god. Tu nema sta da se kaze. To je vec samo po sebi preludo.

...

Na kraju razigrane kategorizacije, uspevam, ipak, da se setim jedne lepe stvari koja je u vezi sa svim raskidima, ma kakvi oni bili:
Ovaraju se nova vrata. Gomile novih vrata.
Mozda ne odmah, mozda ne istog trena, ali da... sve je tu i sve kao mozes i sve kao te ceka.
Naviknuta da grabim sve sto mi se nudi, a mirise na lepo - ja i na nekim krajevima disem u tvom ritmu. Mozda nije za svakog. Mozda zavisi od temperamenta. Mozda od mentalnog sklopa. Ne znam. Tek, opijajuci komad rasterecenja nuzno je utkan u svaki od krajeva, i to je ono lepo u vezi sa njima.

PMS - Ono sto u kojekakvim magazinima biva izostavljeno

2010-11-01T08:12:00.000-07:00

...a vazno je, najvaznije vazno... :)

Za sve ove mesece, nedelje, dane i sate plovljenja kroz PMS shvatila sam jedno:

PMS-u se nikada ne treba opirati.

Ako ti se vristi – ti vristi.

Ako ti se place – ti fino zaplaci. Nema veze zbog cega. Samo ispostuj PMS.

Ako te uhvati napad spremanja kuce/stana (mene hvata) – baci se na posao.

Ako bi da pojedes veliku cokoladu – pojedi je, sta te briga…

Evenutalno trebas da zastanes i razmislis ako hoces da napravis kiks zvani Slanje Poruke Tom I Tom Coveku. Zavisno od odnosa u kom si sa njim – uradi to ili nemoj. Ja imam neke ljude koji su ukljuceni u svaki moj PMS i koji cak umeju da ga postuju, mada ga, naravno, nikada nece do kraja rauzmeti.

Dalje,

Ako hoces, ako bas hoces da gledas neki stvarno sladunjavi film (iskljucujem ovde "PS I love you" koji nije sladunjav, vec koji je najvece govno koje je Holovud mogao da izbaci) – pogledaj ga, kao bez problema, bez da budes besna na samu sebe, bez da govoris sebi, na kraju, rezignirano, kroz suze: Sta mi je to koji kurac trebalo? Tebi nije. PMS-u je. PMS ce to znati da ceni i dozvoliti ti da mirno dises nekoliko trenutaka.

Ja, kao, nemam ideju kako se kod tebe PMS manifestuje, ali on ume da bude sjajan zapravo. Coveka, tako, pohode razne lude misli. Neke bas budu ogromne, vazne i cak i smislene. Budes, tako, u raznim bolesnim stanjima, pa ti se javi ono sto ti se inace ne bi javilo.

U svakom slucaju, prokleti PMS je, generalno, sve samo ne sjajan.

Ispostovati ga jeste najbolji savet, definitivno. Jos poneki od saveta kojih bih mogla da se setim bi bili sledeci:

U tih PMS-isticnih nedelju dana, dozvoli sebi bar jedno plakanje. Najbolje je da se ono desi usput, dok radis neku glupavu stvar, dok mesas supu, ribas plocice, trazis sta da obuces… Ako se desi bas dok mislis na nekog coveka, onda ces to plakanje povezivati sa tim covekom i dolaziti do nekih svemirskih istina koje nisu nimalo istinite. PMS-isticno plakanje najcesce nije u vezi ni sa cim, zato bi bilo najbolje odvojiti ga od bilo cega.

Isto tako, u PMS-u sebi treba dozvoliti bar jedan dan tokom kog se ni sa kim neces cuti ni videti. To ume da prija na jedan fin i pomalo samodestruktivan nacin koji PMS takodje voli. Mozda za ovo nemas razumevanja. Ne znam. Meni treba. Meni uvek treba.

Potrebno je, uzasno potrebno, i bar jedno opijanje. Ne neko kulturno opijanje, nego ono – totalno. Mozes usput i da se izblamiras, jer PMS ima sjajan osecaj za ironiju i moze se desiti da dobijes promil istog, cak i ako ti inace nedostaje.

Bilo bi sjajno kada bi, ukoliko si u mogucnosti, sebi priustila nekoliko seksova. Znam da ima onih zena kod kojih orgazam rezultira plakanjem (sto je normalno, zaista jeste, iako ne zvuci (i verovatno ne deluje) tako). Ukoliko si jedna od tih – onda ne znam da li tokom PMS-a dok orgazmiras places jos vise. Mozda je i to dobro. Nemam pojma. Tek, seks tokom PMS-a je vazna stvar, upravo zbog postojece hipersenzitivnosti.

Postoji jos jedna vazna stvar vezana za PMS koju mnoge zene koje poznajem – ne znaju. Radi se, naime, o onom prezderavanju bolesnom…

Prezderavanje ovde ne postoji tek prezderavanja radi. Fazon je u tome sto se tebi, dok sve sto ti dodje pod ruku ubacujes u sebe, jede vrlo odredjena stvar. Trebas da fino sednes ili zastanes (podalje od hrane) i razmislis sta je ono sto zelis da pojedes (ja za to, kao i za mnogo stosta, koristim razigranu vizualizaciju). I onda, kada shvatis da ti se jede “to i to” lepo sebi “to i to” priustis. Velika je mogucnost da nakon toga neces imati potrebu da u sebe ubacujes tonu hrane, jer je tvoj organizam u tim trenucima nesto bistriji od tvojih impulsivnih reakcija i vrlo zna sta je ono sto mu se ‘oce. Meni se u PMS-u cesto ‘oce mlevena plazma i mleko. Ne kao neke cokolade, ne kao tona neke mesine, ne kao nista od svega toga, vec prosto – keks i mleko, fino, bez nekih bolesnih kolicina svega toga. (Ukoliko se desi da do toga ne mogu da dodjem, onda je prica, naravno, drugacija…)

Postoje ovde i oni klasicni saveti, koji se mogu naci u svim zenskim magazinima (koji su za Tebe, a uglavnom govore o Njemu) pa njih ne bih ponavljala, iako medju njima postoji mnogo onih izuzetno smislenih. Kao: topla kupka, setnja, prijatelji, bla bla… Da, to je ok. Ali, mnogo vaznije od svega toga (a nisam videla da to igde pise) je: nemoj se opirati PMS-u.

I, valjalo bi pomenuti jos jedan kritican momenat koji se u danima pre crvenih dana javlja…

Sjajne promene raspolozenja (kojima, kao, nisi pogodjena ti vec oni (ili bolje – onaj) koji su (koji je) pored tebe)... Sta sa njima?

To je deo onoga sto nikada nisam naucila, ili bar nisam naucila dobro.

S obzirom da se prepustam PMS-u i, uopste, svojim raspolozenjima, prepustam se, dakle, i tim napadima histerije i cega sve ne. To, verovatno, nije dobra i preporucljiva stvar, ali ja je ne bih bas navela kao neku kompletno losu i nuznu za izbeci.

Moguce da sve to zaivisi i od temperamenta, ali ja povremeno istinski volim te napade besa i histerije. Malo mi kasnije bude zao coveka koji je to otrpeo, ali oni su zapravo skroz kul jer kroz njih kanalises negaitvnu energiju koja tokom PMS-a cesto biva zakljucana u tebi (zbog cega je i plakanje pozeljno, kao sto napomenuh vec).

Evo, ovako bih to rekla:

Dozvoljen ti je, dakle, povremeno neki histerija – kiks. (Najbolje, usmeren na coveka s kojim si. S prijateljima i porodicom to nije uvek mudro da cinis jer uglavnom bas i nema kraja i tu tesko da se moze doci do zakljucka “dobro, u pravu si”, a ti tada, naravno, i zelis da cujes da si u pravu, iako si najcesce prilicno svesna da nimalo nisi i da je to sve samo prokleti PMS.) Ovaj kiks ti apsolutno nije dozvoljen, kao, svakog meseca, ili vise puta mesecno i to. Dozvoljen ti je nekada. Budi stedljiva. Prepoznaj pravi trenutak. Nekada izbaci nakupljeno. Ispljuni tu tonu psovki koje se u tebi taloze. Psovke su sjajne.

(Ukoliko nisi talenotovana za zavrsavanje svadja, onda ovaj deo bolje preskoci, ili se s njim nosi kako vec umes. Ja svadje zavrsavam tek onda kada druga strana pokaze makar i najmanji “u pravu si” znak. Mislim, zasto bih se, uostalom, i svadjala kada bi se radilo o tome da ja nisam u pravu, pobogu?!)

I, jos nesto:

Kada naucis da se prema PMS-u fino ophodis, kada prestanes da ga tako totalno mrzis, primetices, pomalo, kako se i on prema tebi finije ophodi i mozda ce se desiti da ga cak i pomalo volis, na jedan poseban nacin, kao nesto totalno tvoje, kao nedelju dana u kojima sebi dajes oduska, kao nedelju dana u kojima nisi ono sto jesi, ali u kojima se sasvim ponasas u skladu sa onim sto osecas.

Mislim, nije da je tu ista posebno sjajno. Ali nije ni da se iz svega nesjajnog nesto adekvatno ne moze izvuci, jbg.

"Samo zazeli - ostvarice se." Kako da ne!

2010-10-12T07:13:00.000-07:00

Pozelim, tako, da ne mislim. Da malo stvarno ne mislim. Ne ono kao: briga me, necu da analiziram i rasclanjujem dolazeci do besmisleno besmislenih finesa. Pozelim da ne stignem ni to “briga me” da domislim. Da bas se stvarno malo iskljucim, tako, lepo, da ne stigne ni utroba ni na sta da mi odreaguje.

Pozelim da zaboravih neke brojeve telefona. Da ih ne pamtim, kao, pet godina, ili sedam, sada, kada se koriste neki drugi brojevi, na koje te neke stare ljude ne bih mogla dobiti, i to ne zbog toga sto su mi novi brojevi nepoznati, vec zbog toga sto starog coveka nema, sto je i on sasvim nov i drugaciji, i sto mi takav ne treba.

Pozelim, tako, da neke slike iz glave sasvim uklonim. Kao, neke lepe oci, neke preduge trepavice, neke bozemesacuvaj divne osmehe, neka siroka ramena, predvine udove, i to… Stvarno pozelim da to izbrisem iz secanja. Najskrozije. Da ih tako ne uporedjujem sa nekim drugim licima, da se ne secam kako ovaj lici na ovog, ovaj na ovog, i sve u kurac.

Pozelim da zaboravim da se nekada osecalo. To posebno cesto pozelim. Da mi se, eto, ne desava da trenutni intenzitet emocija uporedjujem sa nekim bivsim, pa da pretpostavljam da li sam bila srecnija tada ili sada, i da obavezno dodjem do zakljucka kako je nekada sve bilo intenzivnije, zaobravljajuci, uporno, da me je tada nekada dodirnuo samo jedan covek, prvi put, da sam tada prvi put volela, da tada bas nista nisam znala, da tada nisam imala neke druge, kao svemirske, stvari o kojima bi se trebalo misliti. I kazem ok, naravno da je tada bilo jace. A nije ok. Jer ne znam da li je to - naravno.

Pozelim, tako, da svacega eto nema. Da se dok se covek voli ne razmislja o nekim drugim covecima. Da se, dok je jedan ud u nama ne razmislja o nekim drugim udovima. Da ono sto se desava uvek bude najsjajnije. I da se razne stvari ne dovode u pitanje. Da se ne vaze tezina nekih odluka. Da se ljubav ne meri bivsim nekim ljubavima. Da se udovi ne mere nekim bivsim udovima. Da se ludilo ne meri normalnoscu. Da se ne misli na zablude koje su se desile, pa da se jos sa strahom pomislja da je i novi osecaj neka nova zabluda.

Pozelim, tako, i da ne mislim, sve sa prekorom, zasto sam neke ljude mislila da volim i trebam. Kao, da ne razmisljam o tome sta mi se kod njih cinilo sjajnim, vec da lepo prihvatim iluziju i kazem: Jebi ga, Dijana, bilo se slepo, sta ima veze. Tako bih da mislim. Da ne rovam. Da ne budem besna na sebe. Da mi ne pada na pamet da to sto sam jednom mislila da volim coveka koji je sve ono sto mi ne treba… da sve to obavezno znaci da ce mi se takvo sta jos jednom desiti, i da ce to sve tada biti jos malo gore, jer necu biti tako besmisleno mala, i mozda ce se desiti jos neke velike stvari, kao, pa ce zabluda biti veca od moguceg…

Pozelim, stvarno, da je kafa uvek istog ukusa. Da se ne desavaju dani u kojima se jos pre prve cigarete pomisli na deset losih stvari. I da se deseta cigareta ne pali petnaest minuta posle prve, zbog besa, ludila i nemira, kao. Pozelim da malo odmorim pluca, stvarno, od ubrzanog disanja, od previse nikotina, od anksioznosti. Pozelim da malo mirno disem, jebiga. Da ne budem tako nezdravo frustrirana zivim i nezivim. Da se malo sacuvam za posle. Da ne ispalim sve sto u sebi imam za trenutak i dva. Da malo naucim da se stedim, posebno kada se sama trosim.

Pozelim, bas cesto, da telefoni ne postoje. Da se ne ocekuje njihova zvonjava. Pozelim, zapravo, i da kuce ne postoje. Kreveti, pre svega. Da niko nigde ne moze da dodje, da niko neke prostorije ne moze da uprlja svojim prisustvom. Pozelim da zaboravim na sve one koji su ovde krocili, da prestanem da perem pokrivace pedeset puta nedeljno, zamisljajuci da tako sve ono je tek od nedavno proslo vreme uspesno smestam u – davno proslo.

Pozelim, uopste, da sam malo normalnija. Ne racionalnija. Samo – normalnija. Da mogu da zelim neke obicne ljubavi, neke obicne seksove, neke obicne dane, pre svega.

Pozelim da malo zaboravim na vrednost stvari. Da ih sve bacam u isti kos. Da mogu da prodam sve na svetu za dinar ili dva, recimo. Da mi neki kao divni ljudi nisu bas jako vredni. Da samoj sebi nisam toliko vredna, pa da mogu da se ne plasim za to da gubim sebe cim mi je neko na udaljenosti manjoj od dvadeset kilometara.

Pozelim ja tu jednostavnost cesto, iako to bas tako i ne izgleda… Pozelim da kada pomnozim jedan i jedan – da uvek jedan dobijem, da logika uvek bude logicna, da nema odstupanja. Da kad volim kazem – ljubav i da ljubav bude, da ne moram bas sve da pakujem ovako i onako, da sabiram i oduzimam po million puta, svesna da mi te matematicke operacije nikada i nisu isle od ruke.

Pozelim, ustvari, i da prestanem da kenjam. Ovako, kao sada. Da mogu malo da se smirim i sredim. Da maksimum mog trabunjanja i ludila budu oni trenuci u kojima pricam sa samom sobom i da sve na tome ostane. Da ne moram ovako nadugacko i nasiroko da vrsim veliku nuzdu, jos pablisujuci sve to, zamisljajuci da to nekoga treba da znaima, jer, kao, mozda postoji jos neko dovoljno lud, pa ce se pronaci, i to… Pozelim, stvarno, da sve sto u meni postoji bude ogoljeno. Da ne moram nikome da se razlazem na sastojke. Da se sve lepo, fino vidi odmah. I velicina moga ludila, i medjunozja, i crvena boja ociju kada sam izbezumljena od besa. Stvarno to sve pozelim. I stvarno su mi vec dosadne sve te igre: vidi, ovako ovde izgledam; vidi, ovde sam se tada posekla; vidi, ovo je bio taj covek; vidi, ovakva sam kada sam nervozna; vidi, ovakva sam kad se kao stidim; vidi, ovakva sam kada bih te zubima udavila; vidi, ovako volim, ovako mrzim, bla bla...

…

Pozelim da se ovaj krov raspadne i da shvatim da postoji jos nesto sto mogu izgubiti, ako se upustim u ono u sta se upustam… da nije da imam bas nista… ili da i nista ima svoju tezinu i vrednost.

- Da li si ti normalna?! - Ne baš. Što?

2010-09-30T21:34:00.000-07:00

Čitala sam, nedavno, jednu knjigu u kojoj, u jednom delu, glavni junak iste “razlaže” svoju unutrašnjost na delove, opisujući svaki, sve sa imenima, oblicima, ukusima, zudnjama i strahovima svakog dela ponaosob. Bilo je oko pet delova. Pomislih da je to sjajno! I pomislih i da bih u svojoj unutrašnjosti verovatno našla više besmislenih delova (od kojih su, dakako, poneki mali i gotovo sasvim zanemarljivi, čak jedva upotrebljivi).

Davno, negde na samom početku puberteta, imala sam ogroman haos sa sobom samom, jer sam bivala nezdravo svesna svih suprotnosti, krajnosti po kojima trčkaram, a nisam sebi uspevala da ih objasnim. Zamišljala sam da je milion mene u meni i da uvek kada se probudim – neka druga Ja me može dočekati, i da će sve to biti užasavajuće konfuzno do zauvek. Onda se zauvek skratilo. I konfuzija umanjila. Pa sam, kao, podelila svoju unutrašnjost na dva dela. Još uvek sam bila svesna onih stinih Ja koji postoje i bude se, ali sam bila svesna (kao što još uvek jesam) da su ta dva dela upravo ona suštinska i najizraženija - iako bi se, u osnovi, mogli nazvati posve različitima. Možda i jesu. Verovatno jesu...

Danas, kada kroz ta dva dela i sve ostale mogu da obuhvatim, odlučujem da se predstavim, onako kako se normalni ljudi obično ne predstavljaju, sa svim svojim segmentima, suludim.

Ja sam Dijana.

Vesela, nemirna, tvrdoglava, razmažena, navikla na udobnost, na to da sve imam, na to da sve mogu, na to da mi je sve dozvoljeno. Radoznala sam, često intuitivna, gotovo uvek impulsivna. I nesposobna za kompromis. Volim da se igram - i sa onim što nije za igru, da lepršam kroz sate, da upadam u razne vrste zanosa. Suštinski, ne volim nikakve ograde i ograničenja (pa čak i ove ovakve zagrade upotrebljavam samo kad moram). Volim da sanjam. Previše, verovatno. S druge strane, volim i da racionalizujem, da žvaćem iluzije, da nadama otkidam glave, da znam sa čim imam dodira, da se ne sjebem onda kada je prekasno, da sam spremna na sve.

Postojim već više od dvadeset i jedne godine i "baza" sam za sve ostale delove koji u meni postoje. Poneki delovi za mene su se kačili odrastanjem, poneki su, verovatno, već postojali kao klica, a poneke sam sama morala da stvorim, da bih mogla da budem ono što danas jesam.

I… evo nas…

(Opis razigrano navedenih stvari - dalje u tekstu... :))

Ja sam Racionalista. Jedna od dve suštinske Dijanine strane.

Muškarac sam. Sjajan jedan! Imam i neko ime koje je Dijana trebala da nosi da se rodila kao dečak.

Volim da igram po jasno utvrđenim pravilima, da samo po pravim linijama hodam (ili da, ako su krive, imam kavu mapu, šemu... kao ovu gore, bar). Pre nego što koraknem, volim da sve saberem i oduzmem, da duboko promislim. Samouveren sam. Izuzetno. S razlogom, razume se. Razoružavajuće sam razuman i stabilan. Volim da se popišam na besmislene ideale, da pljunem na idealizaciju samu, da pokažem pravo lice stvari, da se bistro prepirem – uvek izlažući sve argument, fantastično uspešno. Najdominantniji sam bio u pubertetu. Tada sam bio užasno snažan, a zapravo bi bez mene, možda, bilo jednostavnije. Dijani je padalo na pamet da me ubije. Često. Još uvek joj to pada na pamet, zapravo. Kaže da sam dosadan. Da joj činim nemogućim uživanje u trenutku, “hvatanje” istog. Kaže da sve kvarim svojom prokletom logikom. Da unosim strah i nesklad, da od mene nema nikakve koristi. Ali uvek mi se vrati, kada završi sa svojim dosadnim zanosima, svesna da bez mene i ne bi mogla da postoji. Ali, s obizrom da ponekad uspeva da me uspava, događa se da prvo mora da me budi neko vreme. Onda mi traži da racionalizujem, onako sjajno, kako i inace to činim. I onda mi je zahvalna. I onda misli da je čarobno to što postojim. A meni je tada uglavnom dosadno i tražim neku novu stvar za koju bih mogao zakačiti svoje misli i – racionalizovati, jer sam taj proces za mene apsolutno jeste izvor zadovoljstva.

Oh, i mizantrop sam, ako ne rekoh?

Ja sam Idealista. Racionalista i ja predstavljamo suštinu onoga sto Dijana jeste. Od mene i Racionaliste se granaju ostali delovi. On je dečak, a ja sam devojčica. I vrlo jesam devojčica.

Volim da sanjam. Da zamišljam da je svaka od otpočetih priča idealna, da verujem u happy end-ove, da verujem ljudima i onda kada je jasno da verovati ne bi trebalo. Dijana smatra da joj stvaram probleme i da sam izvor njenog ludila, ali me zapravo voli mnogo više nego Racionalistu. Kaže da sam ja njen izvor života, da bi bez mene bila samo suva vreća informacija, optočena razlozima i pomislima, zaštićena kožom i kostima, i da sam ovakva – izvorište Duše. Ona zapravo najviše voli moju želju da sve na sebi osetim i da od ljudi i stvari uvek kupim samo najbolje. Za razliku od Racionaliste – filantrop sam i duboko verujem u to da u svakom čoveku postoji skriveno blago koje će baš meni da se ukaže. Zato i ulazim u odnose sa ljudima sa kojima niko normalan ništa ne bi činio. Zato se u svim odnosima i dajem maksimalno. Zato i volim da sve na sebi osetim, pa i onda kada peče… A volim i da peče i boli, zapravo. I tada se živom osećam.

Ponekad Racionalista i ja sarađujemo. To su oni retki trenuci potpunog sklada. Tada činimo androgeno biće. I to se obično dešava onda kada potencijalni zanosi pređu u neke, recimo, ljubavi, ili kada zanosi tek prestanu, ili kada je jasno da izlaz ne postoji i kada su sve mogućnosti ispucane.

Ja sam, kao, Don Kihot, iako to nije moje pravo ime. Čak sam i žensko! Dijana mi je to ime sarkastično nadenula, bivajući besna zbog mojih konstantnih letova na vetrenjače.

Istina, odajem se iluzijama prelako i obožavam njihov omamljujući ukus. Za svaku od iluzija – duboko sam sigurna da to nije, a kada se ispostavi da ipak jeste… ništa: nađem novu. Ne odustajem. Definitivno ne odustajem. Ponekad se slamam i krvarim, i sve to tako… kako uglavnom i biva kada se čovek bori sa onim što ne može da pobedi.

Dijana voli moju sposobnost da se do kraja dam onome u šta verujem. Kasnije, kada sam slomim, pljuje po meni, rezignirana.

Inače zahvaljujući meni piše. Ne samo zbog mene, naravno, ali ja joj otvaram vrata kroz koja se dolazi do svega onoga o čemu ostali samo sanjaju, čak sumnjajući u postojanje raja koji je iza znaka “zatvoreno”. Ja znam da je moguće… svašta. Nisam vernik, osim ako se od vere u reči može stvoriti religija. U njih i iluzije (koje su za mene jedina stvarnost) apsolutno verujem. Uvek. I dajem im se. Do kraja.

Zbog mene ona Žena, do koje ćemo kasnije doći, često duva u prste, spaljene vatrom.

Ja sam Leptir. Baš, baš leptir. Čak i živim dvadeset i četri sata. (Ali rađam se svakoga dana, naravno. Najčešće sa izbrisanim sećanjem.)
Nemirna sam, neuhvatljiva i svojom lepršavošću i bojama upravo i osvajam. Iz mene se izrodila i Vendi koja tako lepršavo veruje u bajke i u onu zemlju u kojoj može da se leti. Meni ne treba zemlja za letenje, jer to sasvim mogu i ovde.

Ne volim da me ograničvaju; volim da mi se dive iz daleka. Dijana kaže da je, dobrim delom, upravo ja uvodim u njene platonske zanose. Ne znam da li je to istina, ali ti takvi odnosi su često jedini u kojima se osećam sigurnom – svesna da neko neće pokušati (i uspeti) da me sputa i onemogući moj let.

Ja sam Vuk. Poput Heseovog Stepskog vuka, recimo.

Opasan sam, snažan i vođen isključivo nagonom. Moje potrebe su možda skromne, ali ne podnosim ograničavanja bilo koje vrste, kao ni približavanje. Ne volim da ljudi pipaju moje krzno, da mu se dive, da pokušavaju da me pripitome. Nepripitomljiv sam. Povremeno mi treba neko, isključivo za parenje. Povremeno mi treba i hrana u kojoj ne uživam, već koju prosto nagonski proždirem. Ponekad mi treba i mesec da na njega zavijam, jer mi vukovi to radimo. Ponekad mi treba životinja sa kojom ću se boriti.
Dijana priznaje moje postojanje tek od nedavno. I ne dozvoljava mi da sasvim zagospodarim njome, onako kako bih ja, naravno, hteo. Zna da sam opasan i da čovekom ne treba da vlada životinja. Ipak, čuva me u sebi. Zbog snage. I zbog toga što jedva da ume da me kroti, i dok sam u njoj.

Ja sam Vendi. Verujem u Bajke, zaljubljena sam u Nedođiju i sanjam da ću sresti Petra Pana - dečaka koji nikada neće uspeti da odraste i koji leti zbog same činjenice da postoji.

Dijana ne uspeva (verovatno i ne sme) da me stavi na pijadestal svega svog, i zbog toga (i svih nas koji u njoj postojimo) mi često moramo da ljubimo neke koji nisu Petar Pan. Ona se raduje kada nekome u očima pronađe komad Nedođije. Ja bih mogla pronaći Petra Pana vrlo lako, ali do toga još uvek ne dolazi, upravo zbog toga što u njoj postojim više kao impuls života, nego kao ono što ona jeste.

Nemirna sam i snove ne nazivam snovima, niti Bajke nazivam Bajkama, već su oni za mene jedina realnost. Ne plašim se. Ja samo verujem. Sneno i dečije. Bez “zašto” i “zato”. “Zašto” i “zato” ne postoje kada se radi o onome što mora da postoji. O Bajkama i Petru Panu.

Meni je tek nedavno nadenuto ime. Dosadno i glupavo jedno. Hejter.

Deo sam, naravno, Racionaliste i moje hejtovanje gotovo nikada nije neosnovano, mada se često budi kao takvo, i onda ga ja u sebi silujem i zlostavljam, sve dok ne nađem odgovore i razloge. Ne volim ljudske oduševljenosti ni sa čim, ne volim razne razigranosti, ženske krike radosti i veselja, ne volim slavlja, Nove godine, neke, kao, velike datume. Uopšte, ne volim svu tu euforiju ni oko čega. Često bih hteo da me svi ostave na miru. Da me samo puste da sedim u prikrajku, da posmatram šta se dešava i – hejtujem. Meni je tada i tako dobro. Ali zaista dobro. Ti trenuci su čak jedini koje ne uspevam da ishejtujem.

Ja sam… Žena. Samo – Žena. Nekada sasvim krhka i nežna, a nekada, pak, fatalna, koketna i razuzdana. Ne postojim oduvek, naravno, jer je trebalo vremena da se stvorim i izordim.

Volim muškarce. Njihovu kožu, miris, udove, pregibe na telu, snažne i izražene čeljusti, jake, bele zube, opasne poglede, ozbiljne obrve, snažne i velike šake, takva i ramena, ogrubele glasove, dodire koji liče na stisak i od kojih se sva stresem, poljupce koji, i onda kada su nežni, liče na silovanje i koji uništavaju svaki komd razuma. Onda, kada sam najpostojanija – razum se nimalo ne koristi.

Umem da pijem život, silovito. Umem da dobijem ono što želim. Umem da se borim, ženski - a zapravo fanatično, do kraja, bez ostatka, bez straha od mogućeg poraza. Znam da dobijam. Da uvek dobijam, ako snažno poželim.

Dijana me često prezire zbog toga što, ponekad, kada se svi zanosi kojima se odajem završe – ostaje joj na usnama gorak ukus razočarenja i nesnošljiva količina slabosti. Protiv toga ne mogu da se borim; od toga ne može da se pobegne. Ja pratim impuls života, često suvi nagon, i u svojoj nepromišljenosti umem da nas uvalim u nevolju. I igram se sa vatrom, konstantno, ali od vatre sam i stvorena.

Kada bi me uništila, Dijana zna da ne bi bila cela. Verovatno bi bez nekih od nas mogla, ali bez mene – nikako. Tada bi izgubila sponu sa samom sobom. Bar onu koja joj trenutno treba i onu koja će joj u buducnosti posebno trebati.

Ostali delovi su uglavnom statični u svojoj egzistenciji. Ja se razvijam. Konstantno. Sada sam već sasvim putena, povremeno i ozbiljna, i stvari doživljavam na vrlo određen način, odbijajući da, recimo, glumim orgazam jer mi moj nagon ne dozvoljava odricanje od zadovoljstva.
Nekada sam bila minijaturna, gotovo curica, maskirana nekim dečačkim delovima. Dijana sada često izgleda kao ja. Onda kada je, najlepša, naravno.

O, rekoh li da sam, više od svakog komada muške kože, zaljubljena u sebe samu?!

Ja sam Neurotičar. Dvopolan sam. Glupav. Kompletno glupav. Ne znam ni zašto postojim.

Ne znam, zapravo, ni gde se tačno nalazim, ali vidim da sam negde, u nekome ko mi govori da sam ja izvor svih njegovih neuroza, anksioznosti i hipohondrije. Ja, naravno, ne znam šta sve te reči znače, i ne želim da saznam, jer sam najčešće samo uplašen. Toliko uplašen, čak, da mi uvek bude čudno kada vidim da sam još uvek živ.

Čujem i da nemam veze sa ludilom neke Dijane. Ili da, i ako imam veze, ja sam ružna strana tog ludila. Pominju mi nekog Racionalistu i Iracionalistu kao izvor moje dvopolnosti.

Ja sam Emo. Emo dečak naravno. Patetičan jedan.

Glupav sam koliko i Neurotičar, i čak jos malo gluplji jer se ja, kao, i istinski udubljujem u sve stvari o kojima Neurotičar i ne misli previše. Jasno, izvor sam Dijanine samodestruktivnosti. Izvor sam i ponekih priča i pesama, čak. Ona misli da sam ponekad maštovit u svojoj tromosti i depresivnosti. Ja mislim da je sve to sranje i da me treba ubiti.

Ja zam Zabavljač. Dvopolan, poput Neurotičara, s tim da se ja smejem na sve neuroze i sva loša ludila koja on pobuđuje. Meni je dobro. Meni je uvek dobro.

Sjajan sam. Maskota, budala, kreten… svašta sam. Veseo sam i razudan u svojoj razigranosti. Volim da istupam pred ljude. Volim da pričam. Baš! Volim i da pričam sranja. Da slušam kako mi se ljudi smeju. Da mi kažu da sam zabavan. Uopšte, volim ljude, volim da ih upoznajem, da sa njima izlazim, da se opijam, da radim nepromišljene stvari. Istina, ne razmišljam mnogo, ali za svoje impulsivne postupke često bivam nagrađen gromoglasnim aplauzima, pa ni ne želim da se povlačim sa scene.

Dijana često kaže da sam ja maska. Mislim da je to smešno i da tako nipodaštava moje evidentno savršeno postojanje.

Ja sam Dete. Razmaženo i dosadno dete. Ne onakvo kakvo Vendi jeste.

Umem samo da skičim, vrištim, plačem, smejem se, dižem se padam, tražim i dobijam, ili ne dobijam – pa urlam na sav glas. Dijana kaže da ja postojim samo zbog toga što nije dobijala batine u detinjstvu. Kaže da bi, da se to dešavalo, moje postojanje bilo praktično nemoguće, jer tada ni ona sama ne bi bila toliko odana svojoj nestrpljivosti, živeći u uverenju da uvek treba da dobije sve – odmah. U suštini sam mali i najmanji deo nje, ali tokom PMS-a sarađujem sa ženom i onda smo fantastično pogubna kombinacija i za Racionalistu i za Idealistu, a za Dijanu posebno.

Pa sta?! Moze mi se!

Ja sam Plašljivko.

Nemam nikakve veze sa Idealistom, jer je Idealista siguran u svoje snove, a ovaj Racionalista sa kojim imam veze, je ponekad, eto, uspevao da posumnja u tačnost svojih sudova pa me je iz sebe izbacio.

Suštinski, moj uticaj se nikada ne odražava na Racionalistu. Pravim haos po raznim drugim delovima.

Bežim kada je najlepše. To je moje glavna karakteristika. Plašim se da baš tada, kada je lepo, nešto će, eto, ružno da se desi, i onda sve to neće valjati, i ona nikome neće biti dobro, i onda bacam svoje besmislene razloge (jer njih uvek imam) pred, pre svega, Idealistu koji ih ignoriše, ali ih Racionalista uvek uspeva nanjušiti, pa onda Idealisti potura sve to pod nos, vukući ga za rukav i primoravajući ga da beži.

Dosadan sam, zapravo. Nezanimljiv. Svima nejasan. I sebi samom. U vezi sam, jasno, i sa dosadnim Neurotičarem i par puta sam sebe samog pokušao da ubijem, ali se dešava da bivam previše nemiran onda kada zamislim da opasnost postoji – pa uvek iznenada oživljavam i kvarim stvar. Dijana kaže da kvarim. Ja mislim da je uvek dobro pobeći. Posebno kada se zaljubljuje. Jer ne treba da se voli. To i Hejter misli, nije mi jasno zašto se sada čudite?

Gadno me gledate… Smeškate se podlo…

Nestajem…

Ostali delovi:

Ima nas još nekoliko.

Postojimo u Dijani ili kao klica, ili kao sasvim mali i nedodovoljno pobuđeni. Na poneke od nas nailazi neočekivano i onda vrlo burno reaguje, ali verujem da smo joj i mi – nedovoljno ispoljeni – na poseban način dragi, jer ostavljamo prostora Nemiru od kog živi: pojavimo se, tako, iznenada i onda uspeva da shvati da je i za samu sebe večito iznenađenje kakvo život jeste. Nekada su gotovo svi navedeni delovi nje bili mali, ovako, kao mi.

Svaki od postojećih delova je, naravno, posledica određenih događaja ili pak odsustva događaja. I mi ćemo jednom, kada porastemo, biti oni o kojima se govori. Mada to možda neće biti tako dobro, jer nas ima stvarno mnogo i poneki od nas bi mogli biti izvor straha i nemira – onakvog kakav se ne voli.

Iako ovako, kao nabacano, svi možemo delovati strašno neskladno – često se desava i da se razumemo i međusobno podrzavamo. Ipak, ti takvi trenuci nisu neki posebno dragoceni, jer se oni izuzetno radosni dešavaju samo onda kada se neko od nas otrgne kontroli.

Mi smo vesela kombinacija, zapravo. I pogubna, možda.

Ali smo, u svom neskldu, jedna savršeno skladna celina.

Prica o decaku i devojcici

2010-09-27T05:04:00.000-07:00

Sa hepi endom, jedna. Bez seksualnih aluzija. -_-

Nekada davno zivela je jedna devojcica koja sebi nije volela da prizna da voli. Koja sebi, uopste, nista bas stvarno lepo i nije volela da prizna. Koja je, eto, najvise volela da nasmeje se na svaku od svojih slabosti, da ih rukom ponekad otera, kao dosadne musice, da mastu dugo tetosi, sama, daleko od svih i svega. I koja je kada se slabosti ipak dese - posebno volela od njih da pobegne.

Nekada davno, ta devojcica koja je zamisljala da voli samo neke tamne boje (a njena unutrasnjost je sva u svetlim nijansama bila) srela je tog jednog decaka koji, nekim cudom, ni sam nije voleo da sebi prizna da voli. Koji cak nije ni hteo da prizna svoje slabosti. Kom se najvise svidjalo da zamisli da je snazan i najsnazniji.

Devojcica, koja bas i nije volela da bude devojcica, jednog lepog dana se javila tom decaku, koji nije voleo da bude decak vec je hteo da bude muskarac, cak i muzijak.

-Cao – kaze devojcica.

-Cao – odgovara decak.

Devojcica primecuje da decak zna… svasta. Da decak lepo prica. Da je decak zabavan. Da je decak nekako posebno… topao? Da decak ima Petra Pana zarobljenog ispod svog decastva. Devojcica, kao, povraca postajuci svesna da misli o bajkama, sa kojima nema nikakve veze.

Decak primecuje da je devojcica interesantna. Da je drugacija. Da ga zasmejava. Da joj se lako otvara. Da nema potrebu da glumi da je muskarac, cak i muzijak. Da moze da bude decak.

Malo po malo, devojcica i decak postaju jedno drugom sasvim poznati.

-Vidi, ovde me boli! – govori ona piskavim glasom, sa milionima slova koja ne zna da izgovori, i pokazuje mu oziljke koje krije ispod cvetne haljinice, ne primecujuci u tom cinu nista seksualno.

Decak klima glavom, ozbiljno. Opipava mesto na kom je rana. Zagleda. Njusi.

Devojcica misli da to tako treba i da se sa svim ranama tako radi. Devojcica, zapravo, uvek i voli da sve onjusi i opipa jer zna da ne mozemo poznavati nekoga ako ne vidimo njegovu kozu, i sluz, i znoj, i sve njegovo, iznutra, na ruzicastom satenu.

Devojcica se otvara decaku, srecna sto konacno moze da bude ono sto jeste.

Decak je jos mali da govori velike stvari, ali kada bi tako umeo da prica decak bi rekao kako se plasi da ga niko nikada nece voleti zbog onoga sto zaista jeste.

Devojcica i decak su tako, malo po malo, zaboravljali na sve druge decake i devojcice sa kojima su se druzili, i samo cesto i sto cesce dotrcavali jedno do drugog, da bi jos malo mogli da se poigraju.

-A kada cu ja tebe stvarno bas videti? – pita devojcica.

I decak odluci da joj dozvoli da ga vidi. Da i ona, ispod njegovih prljavih i iscepanih pantalona, primeti te rane, i oziljke, i da ih ozbiljno opipa, pa da one zacele i sve to tako…

Kada je videla oziljke iz bliza, i kada je shvatila da je i on tako video njene, devojcica se uplasila i pozelela da pobegne jer je strepela da bi u toj pomalo divljackoj igri sa decakom mogla zadobiti neke druge i nove, a ovi, koje je na njemu pronasla, sasvim su licili na njene, a ona je znala da je bas bolelo, svaki put kada se tako posekla, udarila, kada je zapela pa pala, kada se okliznula, srusila u nesvest i svasta tako…

-Moram sada da idem – kaze devojcica – kasno je i mama ce me traziti.

I devojcica je, kao i svaka fina devojcica, otisla i ispricala mami sve, sta je videla, i kako, i zasto, i zbog cega se uplasila. I mama joj je lepo objasnila da toga ne treba da se plasi, da je normalno da se covek malo udari u igri i kroz igru, i da to igru ne cini manje lepom, ali da postoje, eto, i te neke opasne igre u kojima ne treba ucestvovati i kojih se treba paziti.

Devojcica je bila previse mala i nista nije shvatala. I nije znala kakva je ovo igra.

I devojcica se nije javljala decaku. Dugo.

Decak je shvatio da nesto nije u redu sa devojcicom pa nije hteo da joj se javi. Dugo.

Devojcica je mislila na decaka, svakoga dana. I decak na devojcicu.

Ali nisu se jedno drugom javljali, iako nisu ni bili sasvim sigurni zasto. Mozda im se ucinilo da je igra koje su se igrali neka igra za velike, i da oni to tako ne treba da rade, ali nista nisu bas sasvim shvatali, verovatno zato sto su bili bas sasvim mali...

Ali jednog lepog i suncanog dana, kao onog kada su se prvi put sreli, decak je slucajno naisao na devojcicu, dok se igrao u parku, skupljajuci kamencice za svoju novu pracku, kojom je gadjao suknjice devojcica koje su sedela na granama drveca - primecujuci u tom bas svasta seksualno, a ne kao nekada... kada je bio bas mali i nimalo muskarac, pa kada je pipkao devojcinu cvetnu haljinicu kao da o tome svemu nista ne zna, i kao da ga ne zanima i ono ispod gacica...

-Cao – kaze decak.

-Cao – odgovara devojcica, obarajuci pogled.

-Zasto se nisi javila? – pita.

-Zasto se ti nisi javio? – odgovara pitanjem.

Decak i devojcica cute.

Ona mu otme kamencic iz ruke i pogodi ga, trceci u suprotnom pravcu.

On u dzepu potrazi mali kamencic, koji bi taman fino mogao da pecne njenu kozu, bez da boli, i povija je.

Devojcica i decak su se tako vijali neko vreme.

Dve godine, recimo.

I onda ju je decak konacno uhvatio i onda su oboje pali na zemlju i onda su se oboje dugo smejali. I onda je pao mrak i decak je devojcici jos jednom pokazao svoje rane. I onda je i devojcica, vodjena decakovim primerom, zadigla suknju i njemu pokazala svoje. I onda su oboje primetili da su se pojavile neke nove. I onda su oboje morali malo da opipaju, da duvaju i ljube da prodje. I onda je bilo vec bas jako kasno, a devojcica jos uvek nije rekla da mora da ide kuci, jer je mama zove. I decaku je bilo lepo da tako sedi sa devojcicom, iako je trava vec postala malo mokra.

-Bas si nedostajao – rekla je devojcica decaku.

-I ti si.

I uhvatio ju je za ruku, polako, da se ne bi uplasila i ponovo pobegla.

I tako je ostala sa njim da sedi ta devojcica koja nije volela da bude devojcica, i koja nije volela da prizna da voli.

I tu je ostao da sedi i taj decak koji je voleo da bude muskarac, i koji nije voleo da prizna da voli.

I tako su oboje bili samo decak i devojcica.

I cinilo im se, iznenada, da bas vole da vole. Tako. U travi i parkicu. U mraku. Dok se suknja zadize i pantalone spustaju samo da bi rane mogle da se liznu i celivaju.